Za šaku vaj-faja

Hajde da napravimo jednu anketu verujući da ćete odgovoriti iskreno.

Pretpostavimo da ste došli u kafić i da imate baš hitnu potrebu za bežičnim internetom, ali ne u onom smislu da je od životne važnosti. Kafić je u Beogradu. Zovete konobara i pitate ga za šifru, a on vam ljubazno odgovara „zadomspremni“. Šta ćete uraditi?

Ovo pitanje nema tačan odgovor, ali svaki odgovor otvara debatu. Verujte mi, već sam anketirao različite generacije, odgovori su ponekad neočekivani. Većina ima dodatna pitanja, koja su za samu anketu nebitna, ali evo – recimo da gazda kafića misli da ljudi ne treba tu da koriste vaj-faj nego da se druže, a zavisnike kažnjava tako što ih primorava da kucaju šifru. Ili je kafić desničarsko gnezdo gde svi motre kome to nije prepreka da se zakači na mrežu. Ili je samo fora.

Kada iscrpite to pitanje pređite na sledeći nivo. Šta biste uradili ako bi kafić bio u Zagrebu ili Splitu. (Otežavajuća okolnost je što Fejsbuk beleži vaše prisustvo, tako da svi vaši frendovi znaju gde ste bili i pod kojim ste se uslovima zakačili na mrežu).

Ideju za ovu anketu dao mi je „Gardijan“, koji je otvorio pitanje šta ime koje ste dali svom ruteru govori o vama. Njima je povod bilo ime jedne studentske mreže u Teksasu koje je u slobodnijem prevodu glasilo „genocid za čamuge“. Ni na Balkanu ne bi nedostajalo ideja, počev od „zabranjeno za pse i … (dopiši po nahođenju)“, ali su se i u Teksasu mnogi zapitali kako ispravno reagovati na ovakvu provokaciju?

Barem jedan vaš prijatelj reći će da bi prijavio kafić kada bi se našao u takvoj situaciji, obično je policija bila adresa. Nejasno je šta bi policija tu mogla da uradi, a još je manje jasno šta može da uradi ako signal mreže nepristojnog imena dolazi iz nečijeg stana. Uveliko smo se složili da ono što neko radi u svoja četiri zida ne bi trebalo da se tiče okoline ako taj ne krši neki zakon. U redu, pasvord sa početka teksta mogao bi se podvesti pod kršenje zakona, ali šta ako naziv nečije mreže aludira na neki lokalni skandal? Što svako može da vidi kada traži sopstvenu mrežu. Takvih primera ima u „Gardijanovom“ tekstu, autor se šetkao po gradu i zapisivao imena rutera. Neka su ga nasmejala, neka su ga vređala, a neka su mu upravo govorila o odnosima u komšiluku, čija su deca grozna, ko je bučan, ko se s kim švaleriše i da ne nastavljam.

Još gore je sa pasvordom u kafiću ili gde već. Niko vam ga nije nudio dok ga niste sami zatražili, pasvord nije javan. Ta oblast našeg života, imena rutera i pasvordi, potpuno je neuređena, a mogla bi da proizvede ogromne probleme.

Dok neko pametan ne smisli dobro rešenje, radujmo se što je Zakon o stanovanju već usvojen i nije moguće na brzinu uvesti član koji bi upravitelju zgrade davao za pravo da gasi nepristojne bežične mreže i menja im imena. A tržišnim inspektorima da određuju pasvorde.

I, šta kažete, bi li ga ukucali?