Dva su načina da se razume Vučićev govor (ako se to uopšte može nazvati govorom) u Sremskoj Mitrovici. 1. Zastrašujuće, ako iz njegovih reči i njegovog držanja iščitamo da će vlast braniti po svaku cenu, dakle pokretanjem policije, vojske i batinaša protiv građana Srbije. 2. Urnebesno, ako ga razumemo kao lupetanje koje se kreće između straha i dezorijentisanosti.
Prvi način nećemo analizirati: da li će pokušati da pokrene policiju i vojsku na građane Srbije zavisi od procene da li će ga policija i vojska poslušati. Odgovor na tu nepoznanicu, međutim, dobiće samo ako policiji i vojsci izda naređenje da krenu na građane Srbije. Zbog toga ovaj nesređeni nastup razumemo kao splet koještarija, laži i busanja u prsa. Na to smo navikli.
Ipak, nekoliko je osvežavajućih detalja.
Mile i skriveni broj
Prvi se odnosi na njegovu komunikaciju s Miloradom Dodikom. Ima običaj Mile, objasnio nam je Nenadležni (a često se čuje s njim, naročito u poslednja tri miseca), da se javi iz čista mira, s vremena na vreme, neobavezno takoreći, ali kako Mile voli da krije broj svog mobilno, ponekad se ne Vučićevom telefonu ne pojavi Dodikovo ime.
Ali kako Nenadležni voli da se čuje s Miletom (ko ne bi voleo tako štogod?), on ipak odgovori. I tako, zazvoni telefon dok je Nenadležni ne nekom sastanku, nepoznat broj, ali zna on da je Mile, pa izađe sa sastanka i javi se, pa se slatko ispričaju. Na druge skrivene brojeve se na javlja. Samo se javlja na Miletov skriveni broj.
Pardon. Kako? Javlja se na Miletov skriveni broj, ali se na druge skrivene ne javlja. Ček, ček, Nenadležni, polako. Ako su svi brojevi skriveni, kako Nenadležni zna koji skriveni broj je Miletov? Paaaa… zapravo ne zna, jer ne može znati. Ali kako se onda javlja? O, ne javlja se. Lik laže.
Učitelji, nastavnici, profesori – nepošten soj
Sve vreme je Nenadležni pričao o onima koji organizuju obojenu revoluciju (ama šta je to obojena revolucija?) i koji su silan novac uložili u obaranje režima, njega lično i njegove porodice (koja se, jadna, u senku pretvorila), ali nikako da nam otkrije o kome je tu reč i ko to studentima daje silne pare da pešače stotine kilometara, kao i svim onim ljudima svuda po Srbiji koji, eto, prave gozbe studentima usput, a ne, kao on na primer, skromne sendviče i udeljuje neku crkavicu i autobuščiće za svoje pristalice iz Bosne, a koga usput navata po Srbiji navatao ga.
Lupetanje, dakle.
E, ali kada bude slomio obojenu revoluciju (dobro, ali šta je to obojena revolucija?) – u stvari, kaže, već ju je slomio – kada se, dakle, Srbija bude vratila u kanalizacionu cev iz koje je izašla, tada će, kaže, svim poštenim Srbima, policajcima, vojnicima, radnicima, lekarima, odmah da poveća plate.
Lepo. Dakle, nema sumnje da je ogroman broj policajaca, vojnika, radnika i lekara pošten svet, te da zaslužuje veće plate, ali kako se Nenadležni ne seti, majku mu, učitelja, nastavnika i profesora? Biće da oni nisu pošten svet? Biće da su učiteljima, nastavnicima i profesorima napunili džepove parama oni koji organizuju obojene revolucije, pa su se sad oni – učiteljice, nastavnice i profesorke – pošto ne moraju više da brinu o tome kako će da prežive zlatno doba, okomili na nenadležnu porodicu Nenadležnog sve s ciljem da ga… da ga šta?
Biće da su mu policajci i vojnici draži od nastavnika koji su iste te policajce, vojnike radnike i lekare učili tome da budu slobodni ljudi, a ne gmizavci koji će da se uvijaju pred Nenadležnim?
Terminator i avioni
A kada on, dame i gospodo, Nenadležni lično, Terminator, bude napisao udžbenik o tome kako je slomio obojenu revoluciju (do Vidovdana li beše?), on će ih uništiti u čitavom svetu. Koga će uništiti? Pa njih. Šta nije jasno? A njegov će udžbenik da postane najčitaniji bestseler na svetu. I u Kini, dabome. (Da li ovako govori sabran čovek?)
No, šlag na tortu bio je način na koji je zahvalio svom voljenom narodu, naročito onima koji su spontatno došli u Sremsku Mitrovicu da podrže njega i čitavu Vojvodinu. A mogli su, kazao je Nenadležni, da lepo sednu u avione i odlete u pravcu čitavog sveta, ali ne, oni su zbog njega, eto, ostali, da se mrznu i, valjda, uživaju u sabranom i briljantnom njegovom govoru.
Zadržimo se još samo malo na načinu na koji je Nenadležni zahvalio svom voljenom narodu. On je narodu zahvalan što avionima nije zapalio negde već. Dobro. Još jednom: da li je iko sabran u stanju da izgovori takvu rečenicu pred ljudima koje kupuje jeftinim sendvičima?
Pa ogroman broj tih nesrećnih ljudi avion je video visoko na nebu, ili na televiziji, ali teško da se ikada i približio aerodromu, nekmoli avionom i leteo.
Da bi se dodatno ponizili ti najdublje poniženi ljudi, zaista je potrebno biti svrhunski skaredan, ili je Nenadležni zaista počeo progresivno da gubi razum. Ej… mogli su da sednu u avione i izgube se. Ali nisu.
Nenadležni se doima kao da više nije u stanju da pravi razliku između stvarnosti i svojih bolesnih halucinacija. (Ili se možda samo svikao na svoje ljupko okruženje u kojem su privatni aviončići nešto poput taksija, na primer. Premda ljudi kojima se obraćao nemaju novca ni za taksi, kamoli za avion,)
A sada ozbiljno
I do sada je bilo je ozbiljno. Zapravo preozbiljno. Kako ne bi bilo ozbiljno kada je sve to izgovarao čovek s najvećom faktičkom moći u ovoj zemlji. Lik laže, poodavno to znamo. Ali bile su njegove laži i njegova prodavanje magle strukturirane na takav način da je jasno bilo da laže: lažov, naime, zna razliku između stvarnosti i laži. Zato i jeste lažov. Zato se smatra uračunljivim. Ali više nismo sigurni da on tu razliku pravi.
Niko, naime, ne može neprestano da laže i da održava ravnotežu između stvarnosti i laži. Laž, vremenom, preuzima primat, a stvarnost postaje tek daleki šum koji ga ni na koji način ne obavezuje. Laž prestaje biti lažju i postaje ravna stvarnosti.
Nenadležni više ne odaje utisak da vlada razlikom između stvarnosti i laži koje izriče. Zar bi se, inače, usudio da kaže kako od 3. novembra, od trenutka kada su oni krenuli da razvaljuju gradsku kuću u Novom Sadu (i ko su oni?), on više nije isti čovek? Ej bre?! On od tog trenutka više nije isti čovek, a ne od trenutka kada je, dva dana ranije pre nego što je doživeo dramatičan preokret, nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu smrvila petnaestoro ljudi? To ga nije potreslo, jel? Ali kada je video kako oni ruše gradsku kuću sve je u njegovom životu postalo drugačije?
Nema Nenadležni skrupula, znamo to, civilizacija ga nije dotakla (znamo i to), u stanju je da izgovori bilo šta ako oceni da je to njemu u korist, nije ni previše stabilna osoba, ali ovo je sada postalo simptomatično jer upućuje na mentalnu inkontinenciju.
Nova vlada bez izbora
Ako bismo smogli snage i probali da iščitamo neku političku poruku u nesređenom njegovom oglašavanju, bila bi to najava formiranja nove vlade, a na osnovu skupštinske većine. Ta bi vlada imala barem polovinu novih ljudi. Polovinu bi, dakle, sačinjavali stari članovi.
Razume se, pitaće ga građani ko je on da o tome odlučuje, ali neće se on obazirati na glupa pitanja. Ta i takva vlada teško da će ikoga impresionirati, verovatno ni njegove prijatelje iz Amerike, Rusije, Evrope, Kine i čitavog sveta (u kojem će on da nekoga uništava, da se podsetimo).
Nenadležni, da skrenemo pažnju, odugovlači, ne zakazuje skupštinsko zasedanje na kome će biti konstatovan pad vlade od kada kreće zakonski rok od mesec dana za formiranje nove vlade. Veruje da će da iscrpe građane Srbije kojima ne pada na pamet više da se vraćaju u kanalizacionu cev koju im je namenio, a naročito se nada da će ovi divni mladi ljudi da se predaju.
No, čak i ako formira novu partijsku vladu, veoma je teško zamisliti da će sve to da funkcioniše. To zavisi pre svega od nas.
