Ni jedan jedini trač koji sam ikada čuo o mojoj malenkosti nije me toliko zabavio kao „gradska priča“ koja je odnekud iznebuha uletela jesenas, provilenila stanovitim medijsko-kulturnjačkim krugovima, zatim utihnula, pa pre nekog vremena ponovo obrnula još jedan, valjda oproštajni krug. Varoška intriga, naime, kazivaše da ću baš ja – od svih ljudi – biti novi urednik kulture u stoletnoj nam „Politici“, da je to, sestro slatka, gotova stvar. A izvori te bizarne izmišljotine – vazda pouzdani: ljudi iz same „Politike“, čak iz njenog kulturnog sektora. Mislim, ko zna šta se kuva, ako ne oni!?
Svakojaki su me tih dana nazivali, jedni zgražavajući se („nećeš valjda“?!), drugi pružajući mi podršku („come in and burn“, što bi rekao Henry Rollins…); i jedni i drugi bili su silno razočarani, čak nekako uskraćeni za nešto kada bih im umirući od smeha objasnio da prosto ne znam ko je u celoj stvari nedužniji – Politika ili ja. Naime, niti mi je bilo ko iz Politike nudio nešto takvo, niti sam ja to nešto, koje uostalom ne postoji, prihvatio. Kao što, uostalom, nisam ni odbio: ne možeš ni odbiti ni prihvatiti nešto što ti niko ne nudi, pa bilo to milion dolara, Nobelova nagrada, kilo svežih mušmula ili neko uredničko radno mesto.
Dobro, Pančiću, ali ipak, ipak: šta bi bilo da su ti ponudili? Okej, priznajem: naravno da bih odbio. Ali ne zbog Politike „kao takve“, ili što mi se ne sviđa minimalistički svedena frizura Ljilje Smajlović, nego zato što ne želim da – bez baš neke veeeelike nužde – u ostatku svog života budem urednik bilo čega, bilo kada, bilo gde. Znate, neko mora i da piše…
Ako smo ovo, nadam se, razjasnili, mogli bismo se okrenuti mnogo važnijim stvarima. Prošle se subote napokon pojavio taj dugo već očekivani i najavljivani novi „kulturni dodatak“ Politike, na novom formatu, sa novom koncepcijom, uglavnom novim saradnicima i sasvim novom urednicom Vesnom Roganović, osobom kojoj teško da će iko osporiti da ume da kvalitetno radi ovu vrstu posla. Mislim, onda kad ima sučim.
Taj je prvi broj nove serije KD pomalo „svečarski“, i jedva da je nešto više od nejasnog nagoveštaja onoga što će biti u budućnosti. Sa jedne strane, Vesni R. je lako: šta god da uradi, pa sve i da gotovo ništa ne uradi, biće to opet veliki napredak, takorekuć revolucionarno poboljšanje zatečenog stanja. Jer je dosadašnji Dodatak – da se ne lažemo i ne kurtoazišemo – bio najobičnije đubre. Zapravo, ne: bilo je to ekstraordinarno đubre, nešto čemu pandana nema u nekoliko obližnjih galaksija. Gore i niže od onoga jedva da se moglo. Prelistavajući tu gomilu ničega povezanog „patriotskom“ mašnicom, čovek bi lasno pomislio da mu se pokvario vremeplov, pa se zaglavio tamo negde u slobodarskoj 1989: evo, drug Sloba samo što nije sleteo helikopterom na Gazimestan, praćen orgazmičkim kliktanjem narodnijeh masa… Da je, recimo, graciozni i otmeni Qrir ikada poželeo da ima „kulturni dodatak“ – već je smešno, zar ne? – mogao bi mirne duše da ga jedan-kroz-jedan preuzme iz Makedonske ulice, ucelo i u komadu. Sve sa Tiodorom Rosićem, rinfuzno.
S druge strane, V. R. će imati vraški težak posao ukoliko želi da, praveći Dodatak, ustanovi nešto što će biti makar i za mrvičastu mrvu bolje, jače, zanimljivije i smelije od umivenog mejnstrima, civilizovanog koliko i bezopasnog, neuznemiravajućeg, nepolemičnog, nesubverzivnog, „neekstremnog“. A da li ona to uopšte želi, i da li to žele oni koji su joj dali posao? Videćemo, ne bavim se čitanjem i dešifrovanjem ničijih misli. Kako god, bojim se da je taj umiveni mejnstrim najviše što se na toj adresi trenutno može podneti, pa čak ni to neće ići bez jakih otpora i svakovrsnih opstrukcija. Zašto? Zato što je – po koji put to već pišem? – kulturna rubrika srce i mozak svakih ozbiljnih novina! Ako želiš da saznaš kako je neki list politički, svetonazorno, civilizacijski i ne-znam-već-kako „orijentisan“, samo prouči njegovu kulturnu rubriku, i kašće ti se samo! A kako je sadašnja Politika (dez)orijentisana? Hm, pa kao i sama Srbija, to jest njena tiha većina: eklektički, od svega pomalo, ali tako da ne boli i ne uznemirava naše stečene predstave i navike… A upravo je vaskoliki „kulturni sektor“ njen upadljivo najkonzervativniji deo, i dalje prekrcan glasno klackajućim skeletima iz ormara devedesetih. Zato je rezultat paradoksalan: Politika se supstancijalno promenila od Miloševićevih vremena, i negirati to bilo bi ignorantsko „srpsko inadžisanje“; a opet, „dubinski“, nešto permanentno ne štima, neki njen sveopšti, provejavajući podton još nam je nekako odviše poznat, neki smrduckavi vetrić (post)gazimestanske čaršije i dalje prducka li prducka iz pozadine… A prozori zabravljeni, da neko nedajbože ne pa’ne s te visine.
U redu, ali zašto je sve ovo „važno“? To jest, zašto bi uređivačka politika nekih novina – pa makar i „nacionalnih“, kako sebi rado tepaju – uopšte bila stvar od „javnog interesa“, dostojna seciranja u nekoj kolumni u drugim novinama? Vaistinu, dobro pitanje: „u principu“ ne bi trebalo da bude tako. Ne kaže li se lepo – neko voli popa, neko popadiju… Nevolja je u tome što je svako kome je stalo (pre svega kao požudnom čitaocu!) do istinski kvalitetne i ozbiljne štampe nužno isfrustriran predugo trajućim stanjem stvari: još od atentata nad Našom Borbom pre skoro deset godina, Srbija nema pa nema seriozan dnevni list liberalne (u najširem mogućem smislu reči) orijentacije, onaj za koji će pisati oni najbolji koje ta i takva Srbija ima – a ne tek slučajni prolaznici i nadobudni volonteri (čast izuzecima) – i koji će biti promišljeno i ozbiljno uređivan. U nedostatku tako nečega, očajnik se hvata za slamku, po principu „daj šta daš“: pošto se već ništa ne dešava tamo gde bi „trebalo“, onda se ponadaš da će se nešto dogoditi tamo gde „ne bi trebalo“, ali bi, svakom sećanju i iskustvu uprkos, možda nekim čudom i moglo (osim ako ipak ne bi). Uostalom, čudo je čudo baš zato što se javlja gde ono hoće…
