Još pre sedam godina moji su znanci oštro razlikovali loše i dobre momke, sad se više ni približno ne zna ko je dobar ko ne, svi su zapravo dobri, ljudi oko mene kao da pišu hagiografije gde junacima moraju pribaviti što više humanih crta, kao da je pod sloganom „Pomozimo im da poprave utisak“ proglašena ne nedelja nego godina solidarnosti sa političarima i njihovom svitom. Jedan beše melem roditeljma, za njim žena, pisac i mecena, treći bira carstvije nebesko, četvrto je pravnik bez obala, za njim ide prijatelju sporta, uz skute mu Ilić Miroslave…
Bojić. Svima išao na živce, u početku ga pogrešno zvali Milutin, danas pisca „Plave grobnice“ zovu Milovan; bio Mirin potrčko; osion prema podređenima, ima silne račune u Švajcarskoj, ali je roditeljima obezbedio danonoćnu negu, tri smene sestara, aparate, lekove… Jeste to platila država, ali zar nije svako od nas poželeo da materi svojoj i ocu svojemu priušti isto to?!
Mira Marković. Možda je nagovorila mužića da naredi par atentata, možda ga je podstrekavala da po Dedinju ispod cene kupuje vile, da krade glasove i sl, ali je sredila da dadilja njenog unuka dobije stan, nije dozvolila da ju lični i porodični luksuz učine neosetljivim prema predstavnicima proletarijata, a sad joj baš zbog te humane strane njenog bića preti zapt… Protivnici su ismevali njenu književnost, ali će istorija i teorija svoj sud tek da daju, uostalom, i tu je imala pogodaka (zli čovek iz Budve i sl..).
Dačić. Čovek rođen da jede leba bez motike, rumen i izbrijan, kao da potiče iz porodice koja u prestonici živi devetsto godina i svi su mu preci po muškoj liniji bili sudije, ministri, kojekakvi arhimandriti ili makar načelnici okruga, e sad, partija mu propala, vođa mu umro, članstvo se osulo, darodavci se malko sparuškali i odaljili, dušmani ga povezali sa aferom „Kofer“, a on i dalje isto onako uredan i rešen da nikad ne spadne na rad u fabrici, mlekari, pa čak ni u opštini kao referent! Nema više te čitanke iz koje smo učili o rasama, tu je belu rasu predstavljao jedan isti Dačić, tako i doteran, sa kravatom karakterističnom za belu rasu (crnac beše polugo, sa palminim lišćem oko struka i sa kopljem u desnici…). Dačić se doima kao reklama živovanja bez muke, pa opet, spreman je da sve to ostavi i da među prvima pogine za Kosovo ili da bude ranjen pa da Radovan Brankov snimi kako ga Kosovka devojka poji iz vrča, ali čak i ako nije baš iskren u tom ratničkom entuzijazmu, bacio je na kolena Vučelića, malo li je?!
Koštunica. Da nije postao predsednik niko za njega ne bi ni znao! Ali, ali, vlastitog idola skinuti sa predsedničkog takoreći trona, to može samo neko odistinski velik! Na crtu je, da citiramo malo i Tadića, Vojčilo bio pomalo i na silu izguran, na malo veću možda silu, ama se brzo i hrabro zapredsedničio! Prethodniku se pre toga već divio zbog njegove spoljne politike, posle inauguracije osetio je stalešku srodnost, demokratski svrgnutog tiranina bratski je i kneževski štitio od dosovaca nestrpljivih da ovoga odvedu u CZ pa i u Hag. Ne da na Srbe. Kao Srbin se rađaš, zločinac možeš da postaneš i sticajem okolnosti, zato je uvek važnije je li neko Srbin, to je li streljao koju hiljadu civila ne može da se ustanovi tako lako kao nacionalna pripadnost, zato u to navodno zločinaštvo ne treba ni čačkati. Ne da ratne zločince, osim kad ovi sami izraze pravosnažnu želju da se predaju. Izražava se uvek kao pravnik, Mladić je naša međunarodna obaveza a ne naš oficir optužen za najteži zločin; kad brine o Šešelju ne kaže da strahuje za njegov život, nego izrazi bojazan da će u tribunalu biti ugrožena štrajkačeva prava. Da to nije registrovani slogan G17 pasovalo bi mu – stručnost pre politike!
Tadić. Đinđić ga izgleda nije baš cenio, ali je mogao i Đinđić da pogreši. Drugo, samo prisustvo Đinđićevo ometalo je Borisa da ispolji svoje vladarske predispozicije i prikazivalo ga kao partijskog potrčka, aparatčika koji će se veseliti kakvom god nameštenju u državnoj upravi, samo da se ratosilja zbornice i onoga zvona koje nastavnici zamrze još više nego đaci. Nekoga vlast izopači, a iz nekoga izmami ono najplemenitije, ono najveće! Boris Tadić je prijatno iznenadio ne samo nas koji u njemu nismo svojevremeno videli beleg državnika, nego se i sam prijatno iznenadio, kad se nađe pred postrojenim gardistima samo što im ne komanduje: „pozdravbori-su!“, u iskušenju je da se sa pripadnicima elitnih jedinica pozdravi brzodlanim pljeskom, kao košarkaš NBA, takovo razmenjivanje nežnosti već je uzelo maha u stranci, ali to samo govori da je DS pun života, jer su život i zdravlje jedno te isto, zdravlje i sport su dva oka u glavi, reci mi voliš li sport pa ću ti reći kakav si čovek, e, Boris je prijatelj sporta, Koštunica je prijatelj vrhunskog sporta, prima dobitnike zlatne medalje, Ajversona, Maradonu, sad je na izbornu listu primio i Palmu, Boris bi u košarci Koštunicu pobedio jedan na jedan, ali bi ga Koštunica odrao u kvizu iz katehizisa.
Miroslav Ilić. Pevač koji je ukrasio mnogu tribinu SPS slika se sa demokratama i nema u tom humanom preseljenju ničeg zetougodnog niti pogotovo verolomnog, naprotiv, umetnik je uvek uz stranku iz koje je predsednik, ako je Sloba na vlasti, čovek je espeesovac, ako je predsednik iz DS-a, pevač se slika sa njim, ali zar to nije odveć jednostavno? Prisustvie Miroslavljevo svedoči da je baklja levice zaista u Demokratskoj stranci, koja je ako se ne varam i članica odgovarajuće internacionale.
