Kad je moja tetka Nada umrla, čime nas je sve iznenadila za jedan Uskrs, njena mlađa sestra a moja mati pitala me je možda naredne godine bih li ja doneo magnetofon da mi ona nešto otpeva za uspomenu. Rekao sam joj da uspomena na nju imam napretek, da nakupiću ih još, i nikad je neću zaboraviti, ali ćemo svakako snimiti pesme koje ona želi. Od Mije uzajmim za ono doba dobar snimač, ponesem gitaru, i u kujni moja majka otpeva „Ti plaviš, zoro bajna“, glas joj nekim čudom nije nimalo ostario, možda zato i želi da bude upamćena po njemu, a, evo i babe, počistio je štalu i pred kraj druge strofe nam se u gumenim čizmama nečujno pridružio, hoćete li vi, gospodine, da otpevate nešto za istoriju naše kućne umetnosti, što da ne, bez raspevavanja, vraćke ili greške otpeva čovek „Zora zori, petli poje“, f-mol, molodec, hvala lepo! Moj sestrić, koji tad ide u možda treći ili četvrti razred voleo bi takođe da se nađe na istorijskom snimku, šta ćeš ti da pevaš, neće da peva, nego hinjenim basom, jer nije još mutirao, izgovori u mikrofon odsečno kao da komanduje u JNA: „Ovo je snimljeno hiljadu devetsto osamdeset i osme godine, u Farkaždinu! Spiker – Ognjen Daković!“
Kasetu sam slušao u više navrata, ali otkako su mi roditelji umrli, oboje iste godine, nijednom više nisam pustio snimak, iako sam pesme presnimio na kompakt disk: ne usuđujem se da slušam glasove onda još zdravih ljudi, a kojih ljudi više nema.
Tako ti je to kad ti se prvome u evoluciji pruža prilika da radiš nešto neprirodno i dosad nečuveno – sve donedavno su sa ljudima zauvek umirali i njihovi glasovi. I fotografije su novotarija, kad su umrli moji pradedovi i prababe, osmero njih, bogo moj, njihova lica još su obitavala u sećanjima njihovih potomaka, i bila su još kako različita u različitim memorijama; već iza deda i baba ostale su fotografije, i to mogu da gledam, možda i stoga što držim da slike mnogo više lažu nego što čuvaju neku istinu: sekunda u kojoj je nastala fotografija bi da odmeni, da potisne i da porekne sve druge trenutke u životu modela, tako to meni izgleda, uglavnom u fotografiji ima manje osobenog i neponovljivog nego što ima u svačijem glasu.
Ali šta ćemo sa mojom zaostavštinom, imam hiljade skica, mahom nedovršenih pesama i tema, na kojima sviram i pevam, veliki deo tog vežbaluka i samotestiranja obreo se na kućnim kompakt-diskovima, jer nije još bio izumen USB, tako da moj opus zaprema možda dve police, na nekima od diskova je i samo po jedna stvar, uredno i ona evidentirana, naziv pesme, datum, zašto svojeručno nisam svaku stvar iz koje sam izvukao pouku fino odneo u kontejner? Pa zato što u svakoj skici, ne mora to niko verovati, ima nešto dobro, ima dabome i nešto nedobro, i kad god nakon pet ili šest skica snimim nešto kao definitivno, da ne može bolje, to jest da ja ne mogu u ovoj inkarnaciji bolje, shvatim da na svakoj skici ima nešto baš dobro, a što zbog ukletosti stvaralačkog procesa i usled moje malo je reći nesavršenosti nikad ne uđe u konačnu verziju. Milu mu pilulu, mora biti da i slikari, čak i oni najveći, ili oni pogotovo, imaju tu muku – izlože (ili ako im se posreći prodaju) sliku, a u nju nisu ušle neke vrlo dobre stvari iz skica!
Chto v takom sluchae delat’?
Nosim se mišlju da savesno utamanim sve ovo čime sam prepunio kompjuter i police: ostaviti bližnjima ili potomstvu svoje snimljene pesme ima smisla jedino ako bi se na tim pesmama moglo zarađivati i u trajnom odsustvu izvođača, ovako, da se neko štrecne slušajući moj glas – ne verujem da bi s moje strane bilo učtivo. Možda bih mogao da poštedim probrane instrumentale, i njih je tušta i tma, ima i u njima nešto osobeno i privatničko, ali, s druge strane, ima i opšteg zvuka žica, koje je možda mogao trzati i neko drugi. (Ali nije u pitanju ni samo muzika: zašto nije udešeno da sa čovekom umru i nestanu sve njegove lične stvari?)
Proveo sam decenije svirajući i pevajući, ansambl „Lole“ snimio je četiri-pet ploča, gde sam većinu pesama aranžirao, na pločama sam pevao bariton i svirao terc-basprim, beše to dopadljiv akvarel gde sam bio farba koja se uklapa u celinu, ali sve je to rađeno džumle. Sa svojim glasom i pevanjem suočio sam se tek kad sam od A. Sinjavskog u Filadelfiji pozajmio četvorokanalni magnetofon: neke stvari bile su mnogo gore nego što sam pre toga mislio, druge su me pak prijatno iznenadile, ali mi se vratila rečenica koju sam detetom slušao dok bi pred mojim dedom kovali u zvezde nečije pevanje: „Lepo peva, samo ga je gadno slušati!“
♣
Da, napravio sam bio jednu priručnu porodičnu kompilaciju, gde sam na CD bez pitanja i bez odobrenja ubacio i jednu skicu koju je kod mene snimila višeglasno moja kćer, ubacio sam „Ne me quitte pas“ u antologijskoj izvedbi moje bračne družice, već pomenuti snimci iz kujne sa odjavom spikera Dakovića takođe su se našli na CD, uz mnoštvo mojih krateža za koje sam u ono doba mislio da me predstavljaju boljim nego što jesam; roditelji su u to vreme bolesni, ali još ne tako kako će biti, ja im to puštam, moja mati uživa i svakog novog artistu prehvaljuje, kad se čuje sa kauča na kojem je moj otac: „Svi toliko lepo pevaju, a nema siromašnije porodice!“
