Evo nama ovih dana još jednog medijskog tranzicijskog paradoksa: dok Sloba Nazionale, u senci bezbrojnih hladnjača sa ljudetinom koje je proizvodio i distribuisao na veliko, „broji sitno“ i oprašta se gnevno od nezahvalne Otadžbine, sa sve Biblijom pod miškom – usput, koristim priliku da mu skrenem pažnju na problematiku „laćanja mača“ i (metaforičkih?) posledica takvog čina – i dok se zemlja sprema da ga svečano zaboravi (mada bi joj bilo bolje da ga dobro zapamti, da joj se ne ponovi), u prestonom gradu sve vrvi od medijskih kontroverzi tako tipičnih za novo, „postrevolucionarno“ vreme. Na jednom naučnom skupu raspreda se o novoj ulozi i položaju (elektronskih) medija, i konstatuje se kako je iz njih, hvala Bogu, gotovo iščileo diluvijalni „govor mržnje“, te se sada možemo posvetiti i malo suptilnijim i složenijim pitanjima sveukupnog upristojavanja medijske scene; u isto vreme i u istoj varoši, stotine viđenijih intelektualaca potpisuju peticiju kojom pokušavaju da vaspitno utiču na One Kojima Se Može a koji su, izgleda, nameračili da ukinu Treći program Radio Beograda, doslovno jedini programski segment RTS-a koji se nije obrukao u proteklih desetak godina! Da mu je to jedina zasluga – to što se nije obrukao – već bi bilo dovoljno za stanoviti respekt, no u stvari se ovde radi o mnogo ozbiljnijim vrednostima koje bi tihim (ili bučnim, ko mari?) nestankom ovog programa iz etra mogle biti ugrožene.
Sve je počelo od predloga novog Zakona o radiodifuziji, kojim bi se Radio Beogradu ostavile samo dve frekvencije, što je protumačeno kao tiha likvidacija apartnog i elitističkog Trećeg ili, u najboljem slučaju, trajno onemogućavanje ovog programa da dobije svoju celodnevnu frekvenciju, pošto je već decenijama podstanar na Drugoj mreži. I neki drugi programi Radio Beograda (101, 202 etc.) ovime bi, doduše, ili nestali ili promenili vlasnika, ali za njih se ne bi trebalo mnogo sekirati jer se radi o (potencijalno) profitabilnim programima, koji bi verovatno bez većih teškoća našli kupca. Nešto kao Treći, međutim, i u mnogo bogatijim zemljama može da opstane samo u okviru državne radiodifuzije. To ipak, nikako ne znači da je ovaj program nekakva parazitska budžetožderačka ala koja dekadentno troškari silne pare milionskih masa nedužnih trudbenika (koji, ima indicija, radije slušaju Eru Ojdanića nego Kžištofa Pendereckog, dok im je Šešelj za nijansu bliži mislilac od Žaka Deride): naprotiv, njegova obimom skromna produkcija jeftina je i laka za održavanje, a to se ne bi suštinski promenilo čak ni kad bi Treći prešao na celodnevno emitovanje: iskustva drugih, a RTS-u sličnih sistema pokazuju da ovakvi programi učestvuju u ukupnim troškovima Kuće – u promilima! No, ko još ovde mari za iskustva drugih?! Da iko oseća potrebu da nešto čita i da nešto zna, lako bi saznao i da je sva ova fertutma Već Viđena, u bukvalno istom obliku, pre samo godinu dana u susednoj i zapanjujuće srodnoj Hrvatskoj. Scenario je bio istovetan do incestuozne imbecilnosti: jedan autoritaran režim na vlasti zamenile su demokratske snage, i onda, sve u ime liberalizma i okretanja Evropi/Europi, udarile na program koji ni Tuđman nije dirao (pošto ga, kao populistu, nije mnogo zanimalo šta ko priča u nekakvom intelektualističkom getu…). I tamo je ideja bila da se državni radio svede na dve mreže, i tamo su Licemeri S Ovlašćenjima blagoglagoljali kako je Tako Svuda U Svetu (nije!), i tamo su potezani imaginarni finansijski argumenti; svetliji deo priče je fakat da su i u Hrvatskoj mnoge javne ličnosti od dela i formata branile i na kraju (ako je kraj?) odbranile Treći program; videćemo kako će se ovde proći s Zakonodavcima. Jedno je sigurno: svudausvetaški argument je bezvredan zbog svoje posvemašnje lažnosti; uzmimo samo primer BBC radija – koji se i inače uzima kao ogledni parametar, pa zašto onda ne bi i u ovome? – koji ima PET celodnevnih nacionalnih programa, više regionalnih i obaška čuveni Svetski servis. BBC-jevi Radio 3 i Radio 4 upravo su govorno-muzički ekvivalent beogradskog Trećeg (i dela Drugog). I nema tog Velikog Racionalizatora sa strane koji bi se usudio da bitnije dirne u koncepciju, a kamoli u samo postojanje ovih programa – bio bi prezrivo ali vrlo živahno i bez pardona išutiran iz javnog života kao dušmanin ostrvske kulture!
Ovo, zapravo, i jeste naša prava tema: frka oko Trećeg tipični je ranotranzicijski Simptom. Ovaj se, zato, mora odmah podvrgnuti adekvatnom tretmanu, dok stvari ne izmaknu kontroli, kako se već bilo desilo u nekim drugim istočnoevropskim zemljama. Nisu li se, uostalom, nove vlasti zaklele da će pametno iskoristiti jedinu jedincatu „prednost naše tranzicijske zaostalosti“ (da parafraziramo Dobricu Ćosića koji je, bekrija, dočekao da mu Veran Matić bude izdavač!) tako što će izbegavati tuđe greške? Hoću da kažem: autoritarni, ksenofobni i izolacionistički populizam Miloševićevog perioda – sa korenima, dakako, u Titovom poretku – ne može i ne sme biti zamenjen nadritržišnim populizmom poluperiferijskog, sirotinjskog tipa u kojem će banalno trange-frange biti Mera Svih Stvari. I to nije stvar nečijeg „apstraktnog moraliziranja“ (po tuđem, tj. „zajedničkom“ buđelaru), nego, bogami, čista računica: ništa nije tako užasno, nenadoknadivo skupo kao prostaštvo, neznanje i izolovanost iz opštih tokova – a to su nužne posledice nedostatka infrastrukture za „industriju znanja“. Ko ne veruje neka pogleda kako se živi tamo gde se ovo shvata, a kako tamo gde je nedostojna kirjanjska parodija kapitalizma duboko prodrla u autonomne i po-definiciji-zaštićene sfere društva.
Šta mislite, da li je Slobodan Milošević slušao Treći program, dok je mogao? Ma jok, nema šanse, ovi su slabo vrteli ruske romanse! A i supruga mu se, biće, nije pretrzala od slušanja, pošto je Treći slabo stajao sa sovjetskom školom mišljenja. Sada, međutim, državu vode dva filozofa; biće malo odviše paradoksalno i nepodnošljivo za naše živce ako fariseji i carinici baš sada trijumfuju. A čak ni Bracike više nema na videlu – verovatno sedi negde u hladovini, brčka noge, poteže pivo iz flaše i sluša Tišinu Džona Kejdža, snimljenu s Trećeg programa…
