Njegova nikozijska ekselencija Svetislav Basara je, nažalost, u pravu: svet je zaista otišao dođavola, ostao je bez bilo kakve pouzdane Uporišne Tačke, i više nemamo za šta da se uhvatimo, koliko-toliko sigurni da nam to neće procuriti kroz prste. Naravno, zakoni fizike prvi stradavaju kada nastupi Poslednje Vreme; evo, recimo, moj slučaj: prilično sam siguran kako u trenutku nastanka ovog teksta moje telo boravi u Zemunu, zureći u ekran jednog žilavog kompjuterskog oldtajmera; međutim, Dnevnik RTS-a od subote 4. 5. 2002, a bogme i dnevna štampa od utorka 7. 5. tvrde da ću ja u to isto vreme dok čukam po tastaturi u Zemunu zapravo biti u Kikindi gde ću na glavnom gradskom trgu urlati u megafon nešto u vezi sa nečijom inicijativom da se u „oslobođenoj“ Srbiji sprovede lustracija, a sve to u društvu nekolikih uglednih ličnosti iz medijskog, političkog i kulturnog života. E, sad, sve je to lepo, i Zemun je takođe pitoreskna vojvođanska varoš (brutalno otrgnuta od žitorodne matice) baš kao i Kikinda, ali se ipak nalazi usidren u donjem Sremu, dočim je Kikinda čak tamo gore, na severu Banata! Bez sve šale govoreći, u ovoj zemlji postaje sve teže biti bilo kakva „javna ličnost“, a da zadržiš makar i minimalnu „vlasničku“ kontrolu nad vlastitim imenom, likom i delom, koji počinju da žive uistinu preterano samostalan život, do raskalašnosti nezavisan od tvoje svesti i fizičke pojave… Prostije rečeno, mene niko nije ni obavestio o gorepomenutoj kikindskoj raboti, a kamoli da me je pitao želim li u tome da sudelujem! Obaška što nisam Vuk Drašković, pa da se izražavam po trgovima. Doduše, tu sam još i dobro prošao, pošto su organizatori i mediji makar upotrebljavali futur: šta tek reći o nedavnoj vesti ugledne beogradske novinske agencije u kojoj se tvrdi kako sam govorio na promociji ćiriličnog izdanja romana poznatog mladog hrvatskog pisca, a sve to u Biblioteci grada Beograda? Mislim, i to je sve O. K., i ja bih vaistinu govorio tim povodom – samo da je promocija uopšte održana!? Međutim, eto, nije, jerbo je piscu nešto iskrslo, pa je morao ranije da se vrati kući! Ali, Agencija tvrdi da o našem kretanju po realnom prostoru i vremenu zna nešto više od nas dvojice, što se ne može objasniti drugačije negoli totalnim rasapom fizikalnih zakona…
Kad sam već ovako, bez svog znanja i volje, javno uvučen u priču o famoznoj lustraciji, red je da se nešto o tome i kaže. O toj lustraciji – iliti preventivnom (i najčešće oročenom) onemogućavanju ljudi iskompromitovanih aktivnim i istaknutim učešćem u nepodopštinama nedemokratskog režima da zauzimaju javne funkcije u novim i krhkim demokratijama – mnogo se govorilo i pisalo u zemljama bivšeg sovjetskog lagera nakon što su oslobođene iz „bratskih“ kandžetina CCCP-a, ama se čini da nije baš tako mnogo i učinjeno; da jeste, ne bi ovolike eks-komunističke partije vladale centralnoistočnom Evropom, najčešće kao najbolji đaci i pripravnici NATO-a i EU… No, za nas je najvažnije pitanje koliko su iskustva ovih zemalja uopšte relevantna i primenjiva na srpske prilike: tamo je, naime, nakon komunizma (koji je, nota bene, bio u sve te mađarske i poljske uvežen na ruskim tenkovima, i isto tako i odvežen na đubrište) nastupila kakva-takva demokratija; ovde je (kao i u Hrvatskoj i Bosni, uz neke uglavnom „folklorne“ razlike) nakon komunizma došao još gori i krvoločniji mutant nacionalpopulističke i izolacionističke demokrature (A. Michnik), koji je rezultirao spektakularnim krvoprolićem i regresiranjem centralnobalkanskih društava na nivo koji je samo prividno bio „napredniji“ od kanibalskog: ovde su, naime, pekli ljude, ali ih nisu jeli – pekli su ih onako, iz fazona… Ovo baš i nije za zezanje, ali tako stoje stvari! Otuda mi, ako uistinu hoćemo da govorimo o protagonistima prethodnog režima, teško da možemo govoriti o tamo nekakvim pola brežnjevljevskim-pola kafkijanskim „aparatčicima“ iz nekakve bezoblične Nomenklature koje sada, jelte, treba malko „lustrirati“, da nam se ne motaju oko nogu dok radimo, i tako nam ubacuju klipove u točkove demokratske revolucije… Ne, ladies and gentlemen, mi ovde govorimo o epohalnim zlikovcima i masovnim ubicama monumentalnih razmera! Ti ljudi, dakle, nisu krivi zato što su dva-tri osobito drčna pisca spakovali u „fioku“ na po nekoliko godina – da tamo pišu svoja pisma Olgi, jedu hladne i užegle knedličke i merkaju Hradčane – nego su ti ljudi napravili takav pokolj po Balkanu da to nije viđeno ni u svim ikada snimljenim hororima ovog sveta! I s tom ključnom razlikom što žrtve njihovih „akcionih scena“ neće nikada ustati.
Ako smo se, dakle, složili da o tim i takvim ljudima ovde govorimo, onda me strašno zanima hoće li ti ljudi platiti za svoje zločine onako kako se za zločine plaća – mimo one nekolicine koja će na jedvite jade i uz silne stomačne tegobe biti nahvatana za Hag – a ne hoće li im se, tobože, zakonom zabraniti da se povrnu na vlast i da zauzimaju položaje! Ama, lako ćemo za položaje – šta je s pravdom i zakonom? Uostalom, povratak tih dezorijentisanih kreatura na vlast jedna je od retkih stvari koje Srbiji ne prete: toliko čak ni „mi“ nismo ludi. Otuda se podgrejana priča o lustraciji – koliko god sama po sebi mogla biti smislena – nužno doima kao vapijući izraz nemoći uistinu reformskog dela nove upravljačke klase da učini nešto što će reč „odgovornost“ u ovoj zemlji konačno promovisati u nešto više od fraze iz uspomenoevocirajućih TV-panela. Ova se frustracija dela „nove klase“ može razumeti, osobito kad se prisetite da je koliko ovih dana, recimo, Vojislav Koštunica posthumno dodelio orden (ej, orden!) jednom od istaknutih i vernih Miloševićevih satrapa – sledeći je valjda na redu Vlajko „Želim Vam Građanski Rat“ Stojiljković, warum nicht?! – a da niko nije ni zucnuo da ga priupita kako, zašto, u ime koga i čega, s kojim (bre) pravom? U takvom, dakle, „društvenom trenutku“ potpisnik ovog teksta saznaje iz televizora, oklembešenih usana od „zapanjenja“ (Milan Lingvista Panić), da „ide“ u Kikindu da na šoru izigrava Velikog Lustratora. Jok, bre, ja ostajem u Zemunu, a o „lustraciji“ kojekakve sitne boranije imaće smisla da se govori tek nakon što ubice, strvoderi, manijaci, secikese i barabe završe u pržunu! U protivnom, lepo im svima razdelite ordenje, pa da zagrljeni zapevamo!
