Večna lajkišta

Pre nekoliko nedelja dobio sam neobičnu poruku na Vajber, obavestili su me da se jedan moj prijatelj upravo priključio ovom servisu. Ništa to nije neobično, takvih dobijem nekoliko na nedeljnom nivou. Ali ono što me je na trenutak zbunilo jeste to što je moj prijatelj umro pre nekoliko godina. Objašnjenje za tu neobičnu pojavu je jednostavno, ja ga nisam izbrisao iz mog imenika (to nije laka odluka kada su bliski ljudi u pitanju), a sada je mobilni operater nekome dodelio taj broj.

Ako ste čovek koji ima bogat digitalni život, što znači mnoštvo naloga na različitim društvenim mrežama, više imejl adresa i nekoliko brojeva mobilnog telefona, onda ste na internet spremili i neku značajnu vrednost ili makar mali legat. Američki sajt CNet nedavno se bavio baš takvim slučajevima, digitalnim zombijima, kako ih oni nazivaju, odnosno ljudima koji iza sebe ostavljaju mnoštvo „živih“ podataka na mreži umesto da ih na pristojan način upokoje.

Digitalna sahrana, moram reći, isprva mi je delovala bizarno. Ali na drugu loptu pokazuje se da se moramo pobrinuti za ono što ostavljamo iza sebe, naročito ako se iznenada upokojimo ili padnemo u duboku komu ili drugu vrstu nemoći. Amerikanci kažu da većina ljudi, mlađi pogotovo, ne ostavljaju iza sebe testament koji bi odredio ko ima pravo da pokupi njihove „digitalne ostatke“ i od toga im, eventualno, načini spomenik na internetu. Većina to ne vidi kao neku posebnu vrednost, za razliku od materijalnih dobara oko kojih se vodi ostavinska rasprava. Nije mi poznato da je pravo na podatke s nečijeg fejsbuk profila u Srbiji bilo tema suda, ali u Americi ima takvih slučajeva. I biće ih sve više jer nailaze generacije kojima je digitalno primarno.

Svi najpoznatiji servisi, Fejsbuk, Gugl, Tviter, imaju politiku za takve slučajeve, mada se ni kod jednog smrt kao razlog direktno ne spominje. Gugl vam dozvoljava da odredite osobu koja ima pravo da svuče sve podatke koje ste namerni da ostavite čovečanstvu ukoliko utvrdi da duže vreme niste koristili nalog niti ste davali znake digitalnog prisustva iz bilo kog razloga. Fejsbuk vam dozvoljava da ovlastite nekog od svojih fejsbuk prijatelja za to, dok Tviter traži od naslednika dokumente koji dokazuju da ste nesposobni da ikada više koristite svoj nalog iz bilo kog razloga. U njih ne ulazi zatvorska kazna ili putovanje na Mars već isključivo medicinski dokazana nesposobnost, a smrt je jedna od najčešćih.

Dobra vest je da nijedan servis ne dopušta naslednicima da preuzmu vaš nalog i nastave da dodaju stvari, odnosno da žive vaš život posle vas. To je moguće samo ako ste negde ostavili zapisan pasvord ili ste ga nekome dali za života. Što se ne preporučuje, kažu eksperti.

Najinteresantniji su servisi koji vam omogućuju da „komunicirate“ s onog sveta, čestitate značajne datume svojim prijateljima i rođacima i povremeno se javljate sa slikama iz prošlosti (za svoj rođendan, na primer), podsećajući da ste nekada živeli. Nešto normalniji su memorijalni sajtovi kakve nudi Fejsbuk, ali i mnogi drugi specijalizovani servisi na kojima je moguće rekonstruisati vaš život na ovome svetu, realnom i digitalnom, vremenski i prostorno, što može biti interesantno za vaše potomke ili antropologe. Plaća se desetak dolara godišnje ili stotinak za večnost.

Za sada nema servisa koji bi omogućili da posthumno glasate na izborima, ali i o tome valja razmišljati pre nego što prelomimo i omogućimo elektronsko glasanje.