Uoči svakih izbora – ili neposredno posle njih, kad čujem ko je za koga glasao – ja sa nekim raskinem. Sa ljudima koje dugo poznajem, ali i sa onima koje nisam lično ni upoznao. Tako ću danas reći zbogom nekolicini glumaca (jednome, koji među prvima beše javno podržao najmoćnijeg pojedinca država je poverila medicinsku negu srpskog jezika), a zaboravu sam juče izručio i jednog reditelja: „Serija o Nemanjićima je brendiranje Srbije“, opa, vidi umetnik kako vodi računa o višim i takoreći komercijalnim svrhama (neka ostane anoniman, mada je to Nebojša Bradić): odakle mu ovaj političarsko-birokratski jezik i approach, aaa, vidim da je visoki komesar za kulturu u Vajnom servisu: drukčije će, veli, čovečanstvo gledati na nas kad bude shvatilo ko smo bili, i kad smo to bili!!! – Koga je briga, čoveče, ko je bila Persija, pa je li joj to pomoglo da ne bude razrušena, ko je bila Grčka, pa jesu li Homer, Aristotel, Fidija, Sokrat i Platon dirnuli Evropsku uniju ili MMF kad su Grci ušli u nedozv. minus?
Umoran sam unapred od Nemanjića o kojima će publika govoriti prisno, familijarno, kao o Lazi i Lenki, ovo poslednje kad čujem odmah znam da neću nikad ići da gledam film, ako sam već morao kao đak da se toliko divim pesmi dr Lazarevića (mada bilo je i gorih pesama u lektiri; zapravo su skoro sve bile trećerazredne, a na čelu te precenjene trećerazrednosti stajao je i stoji Dučić Jovan).
U prošlom tekstu pomenuo sam L.R., hajde, rekoh, neka budu samo inicijali, možda je u razgovoru olako rekao kako kandidati, svi osim Vučića, nešto mrsomude, ali ne, eno ga Ristovski Lazare kako glumi na predizbornom mitingu, to bude malo, i Branko Kockica, according to tabloids, priklonio se Vučiću, Ćao Drugari nije lično upoznao velikana, ali zna da je ovaj gledao „Kockicu„… – Pa dovodiš u neravnopravan položaj ostale kandidate koji su te svi u nekom trenutku svak svoga razvoja gledali! Da, ali ostali ne grade Beograd na vodi, gde se Vučićev novopristaša nada, kako sam reče, ako u međuvremenu ne poreče tj. ne demantova, da će dobiti pozorištance „Vodeni puž“.
Nečemu se možda nada i g. Ristovski, što je ljudski, i što ne bi trebalo da osuđujem, ali šta ako se baš ničemu ne nada, i ako mu štaviše na um nije ni pala nikakva lična fajda (izgubio je jednog filmskog gledaoca, njegova mlada književnost a priori je odbačena od iskusnog čitača)?
I zašto mislim da ću ja glasati nekoristoljubivo tj. da nemam u vidu nikakvu buduću ličnu polzu od mog kandidata, a da glumci i silesija dekana, docenata, procenata potpisuje akt o odanosti vladaru radi siguracije i berićeta u karijeri?
To je ta moja blago rečeno nesavršenost, pomenuta u podnaslovu, a koju bi trebalo stalno da suzbijam, dok ne postane manja od makovog zrna. Ispravljam ja sebe, govorim si: grešna ti duša, možda čovek ispoljava čistu naklonost, proisteklu iz snažnog predosećanja dobra, dobra za druge, a ti ga gledaš kao račundžiju ili kao nekoga ko je u čarobnom svetu politike provincijalac i neznalica! Oholost zar nije smrtni greh, biti ovoliko judgemental isto je nebogougodno, i sva je prilika da ću u pakao, ali sa svojim, što reče Tadić, „identitetom!“
♥
Ovim se moja politička borba manje-više završava i počinje moja predizborna šutnja, a šta je moj amanet vaskolikoj braći u Hristu? Ako na izbore iziđete svi vi koji ste umorni od vladaočevog prenemaganja, samosažaljevanja, hvalisanja i njegovih pretećih poruka, ako niste poverovali Dodiku (ko je meni tzv. Mile, da me prosvetljuje!) da se Srbadija mora skuturiti oko nogu moćnog vođe, vođa je da ne kažem gotov, vođa bi mogao neprijatno da se iznenadi. Ako vam, pak, budu preči televizija, gurabije, pivo na placu, spavanje posle ručka i sl., ishod izbora biće pravedan, a budućnost biće zaslužena. Ctrl S!
♥
Kupio ja ranije knjigu Umberta Eka, naslov na maternjem piščevom jeziku „La struttura assente“, čitao je čitao u Gračaničkoj, Lozničkoj i u svim mojim narednim podstanarskim bivacima, i kad se pojavilo „Ime ruže“, roman, film, svi govore „Eko, Eko“, kao danas „Laza i Lenka“, nije mi bilo baš pravo, eh, kad sam ja drugovao sa eruditom iz Alesandrije, a sad svaka šuša prepričava taj opatijski krimić… Latim se docnije „Fukoovog klatna“, ne dade mi se da ga čitam, bolje da je Mišel Fuko napisao „Ekovo klatno“, tako sam se bio izrazio rizikujući da se U.E., tada još u snazi, obruši na moje pisanje.
Pre nedelju dana kupim njegov „Nulti broj“, razočaram se toliko da bih ga najradije odneo u knjižaru i zatražio novac natrag. „Fale neke stranice? Je li knjiga uvezana rđavo pa se rašiva?“ – to bih ja pitao da sam prodavac. „Ne, ali ne ispunjava ni približno moja očekivanja, na slabašnom temelju nastalo je još slabije zdanje, tek ponegde zaiskri duh negdašnjeg Eka, ovo je produkt nehajne rutiniranosti i čak izvesne arogancije…“ – „Ali vi ste knjigu očito pročitali?!“ – „Naravno, kako bih inače znao da mi ne odgovara, kako bih znao da sokovnik ne radi kako treba da ga nisam oprobao?!“
Neću otići u knjižaru, okaniću se reklamacije zbog naklonosti prema starom tj. ranom Eku, ali sam, gle, baš zahvaljujući njemu spoznao novo ljudsko i potrošačko pravo.
