Umri drugi put

Eto šta ti je ljudska, pa još rokerska gloria mundi u ovom zabačenom kraju sveta: Džon Lenon, prvak legendarnih liverpulskih Bitlsa, nije ni dve godine izgurao kao ponosni posednik ulice sa njegovim imenom u gradu podno Petrovaradinske tvrđave, a nove mu, radikalsko-socijalističke vlasti Novog Sada već oduzeše tu počast, vrativši je prethodnom vlasniku, španskom borcu Blagoju Paroviću. Neko bi trebalo to vrlo obazrivo da priopći njegovoj ucveljenoj udovici Joko Ono – inače najstrašnijem vokalu u kosmosu, glasu od kojeg neveni sablasno venu, visibabe se ispravljaju u nemom protestu, a život na Zemlji rapidno gubi poslednje ostatke smisla – da se sirotica odviše ne potrese zbog te ničim zaslužene uvrede na račun Pokojnika…

Setićete se verovatno te bizarne pričice (v. „Vreme“ br. 571): za vakta demokratskih, građanskih, liberalnih, autonomističkih, proevropskih etc. vlasti u glavnom gradu Jedva Postojeće Autonomne Pokrajine Vojvodine, našao se neki Genijalac koji je rešio da „udari svoj pečat“ (op. cit. Ljiljana Čolić, ona gospođa što nam je – ko zna zašto – data lično od Boga, a ne od dlakavog i smrdljivog čovekolikog majmuna) na sopstveno vlastovanje tako što će se malo pozabaviti preimenovanjem ulica (omiljenom zabavom pretencioznih malograđana koji se dočepaju nekakvog, barem municipalnog Položaja), tako što će jednu uličicu na „soliterskom“ Limanu oduzeti mučenom Blagoju i podariti je nedužnom Džonu, jednom od junaka mnogih (anti)socijalističkih mladosti, i moje između ostalih. Dobro, i meni je Džon Lenon „simbolički“ neuporedivo bliži od Blagoja P., ali da li je to dovoljno, to jest, zašto bi to ikome išta moralo da znači? Ulica već ima ime, to ime su joj nadenuli oni koji su, da prostite, i izgradili taj sokak i sve što ga okružuje; zašto bi i s kojim istorijskim i moralnim pokrićem i pravom to bilo ko proizvoljno menjao, bahato i nadmeno isterujući svoje hirove? Mislim, što ne kupi majicu s likom Lenona – kaogod one kišovske poštanske marke s likom Lenjina… – pa neka onda o svom trošku paradira okolo sa svojim miljenikom?! Postoji, drugim rečima, samo jedno suvislo opravdanje za činove ove vrste: ako je u međuvremenu validno istorijski utvrđeno da osoba čijim se imenom neka ulica diči zapravo nije dostojna te počasti; u slučaju famoznog Blagoja, kanda bi trebalo dokazati da je ovaj bio neki zlikovac, štono bi se reklo „učesnik u zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ (generalisimus Franko bi to sigurno potvrdio). Bez toga – radi se o običnom bezobrazluku i iživljavanju nad nemoćnim pokojnikom, kao delu šireg sadističko-nekrofilskog fenomena ritualnog uriniranja nad trenutno nepoćudnim delom sopstvene istorije. No, aktuelna je Moć, ne sumnjajte, ipak isterala svoj bezveznjački Kapric: ko te šiša, Blagoje, kad nisi Naš i kad nam više nisi ni od simboličke koristi… Umri drugi put Blagoje, kao da si lik iz Džejmsa Bonda!

Napomenuo sam tada i da se ovim štreberskim produciranjem po Limanu – umesto da, dragi moji, gradite nove ulice, pa ih nazivajte kako hoćete! – produžava dejstvo začaranog kruga međusobnih kretenskih utuka, u kojima svaki novi posednik Moći retroaktivno re-modelira sliku Grada i zemlje (ergo: naših života) onako kako njegovom nadriveličanstvu trenutno odgovara. I evo, tek što je minula koja godinica, sada su oporavljeni i razgalamljeni „osvetnici“ iz dubina srpskog mraka devedesetih odlučili da, jelte, poslušaju vox populi i „vrate“ Blagoja zahvalnim Limancima, a Lenona („poznatog američkog muzičara“, kako reče karakteristično radikalski produhovljena predsednica nadležne Komisije) šutnu napolje. Okej, ako je ono prvo bilo besmisleno nasilje i filistarsko iživljavanje, onda je demonstrativni povratak u pređašnje stanje sigurno nešto što treba pozdraviti? E pa, nije, mada se neki rezon ipak može pronaći u tome što je „lenonovsko“ stanje trajalo vrlo kratko. Inače, „strukturno“ se radi samo o novoj rundi „utukovanja“, i to je sve. To vam je kao sa onom ulicom u kojoj se nalazi beogradski Atelje 212: komunisti su bili obične siledžije zato što su Svetogorsku preimenovali u Ive Lole Ribara, a „postkomunisti“ su takođe bili obične siledžije zato što su ulicu Ive Lole Ribara preimenovali u Svetogorsku! Ko razume shvatiće, ostali neka se lepo vesele sa svojom voljenom Ideologijom.

Najbizarnije je to što oni koji su Novom Sadu „vratili“ famoznog španskog borca zapravo „simbolički“ s tim Parovićem blage veze nemaju, štaviše, baš protiv takvog polusveta je on onomad išao da se bori, čak do Španije. I u tome se ogleda sva beda i lažnost njihove „principijelne“ pozicije. No, ni „demokratska vlast“ tu nije demonstrirala ništa doli neoprostive površnosti i mizernog kukavičluka: „uklonila“ je olako Parovića, Žarka Zrenjanina i ostale relikte antifašizma – pa bio ovaj i „komunistički“ po svom ideološkom nadahnuću – koji su njenim prethodnicima slučajno promakli, ali se nije usudila ni da takne, recimo, u Nikolaja Velimirovića, koji se sa svojim Trgom šepuri u elitnom petrovaradinskom Podgrađu… Na toj i sličnim tačkama je krahirala njena tobožnja odvažnost u simboličkoj izmeni jednog „kulturnog obrasca“. E pa, ako još nekad dođe na vlast, neka lepo izgradi sasvim novu ulicu i nazove je imenom… štajaznam… Džoija Ramouna, pa čik neka ga neko posle dirne!