Srbija i svet imaju u ovom trenutku, barem kada je dalji razvoj interneta u pitanju, nešto zajedničko. I ovde i u svetu trenutno se razmatra značaj brzih (broudbend) internet veza i njihovog uticaja na budućnost društva. U Srbiji je, tačnije u Beogradu, od 16. do 18. aprila održana druga Broudbend konferencija za jugoistočnu Evropu. Otprilike u isto vreme u Velikoj Britaniji objavljen je izveštaj BSG-a (Brodband Stakeholder Group) koji kaže da Britanija mora pod hitno da zauzme strategiju oko brzog interneta ako sebi i svojoj privredi želi dobro. Dakle, informatička elita u Srbiji potpuno je u toku sa svetskim stremljenjima, ali tu se negde sličnosti gube.
Britanija je u poslednjih nekoliko godina napravila džinovske korake u razvoju superbrzih internet veza postavši jedna od najrazvijenijih zemalja u svetu po tom pitanju. Tamo se brzom internet vezom smatra sve od dva megabita u sekundi pa naviše (vode po broju korisnika veza do 8 Mb/s među zemljama G7), a većina provajdera nudi veze od 10 do 50 megabita u sekundi, fiksne i bežične uz najavu veza od 100 megabita, koje su u Hong Kongu, recimo, standard.
U Srbiji ste na brzom internetu ako imate najmanje 256 kilobita u sekundi, dakle barem osam puta manje od minimuma u svetu. Maksimum je na dva megabita, tamo odakle u svetu počinje računanje.
I drugi problemi su naizgled slični, samo na različitim nivoima. Britancima je problem kako podstaći telekomunikacione kompanije da dalje razvijaju brze internet veze, budući da ni postojeće kapacitete nisu popunili i prodali. Rešenje je u subvencijama provajderima, odnosno izdašnim kreditima iza kojih bi stala država. Shvatanje je da će potreba za brzim internetom znatno nadmašiti mogućnost širenja mreže, tako da je potrebno mrežu pripremiti i ponuditi unapred.
U Srbiji je problem potpun nedostatak infrastrukture i još uvek aktuelan monopol Telekoma (doduše nezvaničan). Nikako nije dobro to što se i dalje govori o malim ubrzanjima (do dva megabita u sekundi) umesto da se stisne petlja i krene u razvoj zaista brzog interneta kako bi se uhvatio korak sa svetom. Recimo i da se u svetu već razmatraju linkovi od dva gigabita u sekundi što je iz naše sadašnje pozicije nezamislivo. Ilustracije radi, takav link bi vam celovečernji film u dobroj rezoluciji spustio na računar za najviše desetak minuta (koliko vam treba i da odete do video-kluba), a na internetu biste televizijski program mogli da gledate bez ikakvog štucanja.
Navedeni primeri jesu ilustrativni, ali smisao ubrzavanja interneta nije u zabavi već u boljem povezivanju privrede. Smatra se da od brzog interneta najviše koristi imaju pored telekomunikacionog sektora i medija, zdravstvo i bankarski sektor.
U svetu se smatra da za razvoj brzog interneta ima dve godine „fore“. Nakon toga će privreda koja nema dobru telekomunikacionu podršku početi ozbiljno da posustaje. Smatra se i da je razvoj internet infrastrukture važniji od razvoja puteva i šina (mada oni to već imaju). Dobra stvar je što se informatički jaz relativno lako premošćava, loša je što je za to neophodna odlučnost vlasti.
