Vremenske prilike proteklih dana dobile su apsolutni prioritet u izveštavanju svih medija, ne samo u Srbiji već širom Evrope. Razlog su bile neverovatne vrućine ili padavine praćene olujnim vetrom, a priroda nas je još jednom podsetila kako surovo može da odgovori na ljudsku gramzivost, bahatost i autodestruktivnost, što za rezultat ima klimatske promene.
Nepogode i katastrofe jesu za televiziju zanimljive teme jer su, jezikom digitalnih medija, klikabilne. Ovo je, inače, finiji izraz za senzacionalističko izveštavanje koje neprekidno drži pažnju korisnika. Gotovo preko noći svaka oluja je dobila ime, ali i neku vrstu paranaučnog tumačenja. Najčudnija kovanica je “superćelijska oluja” što samo malo drugačije zvuči od “retrogradnog Merkura”, koji su svojevremeno mediji krivili za svako zlo koje je moglo da nam se desi. Ovim paranaučnim besmislicama zapravo se prikriva činjenica da čovek svojim delovanjem, ili nedelovanjem, utiče negativno na prirodu, menja temperaturu, hemijski sastav, geografiju, uništava biljni i životinjski svet, a posledica je izmenjena životna sredina. Razlog je, naravno, profit koji se građanima neprekidno prikazuje kao industrijski ili privredni razvoj. Paradoks je takođe što posledice višedecenijskog nemara onih razvijenih najstrašnije osećaju oni nerazvijeni i siromašni.
Naši mediji su, nažalost, temu olujnog nevremena preuzeli od onih čija bi to bila nadležnost. Televizija se u tom smislu pokazala kao važan medij, ali sa dva jasno podeljena principa. Ovih dana to se moglo videti na primerima izveštavanja o požarima širom Grčke ili olujnim udarima u Srbiji. Komercijalne televizije nastavile su svoj uobičajeni program, baveći se vatrenom ili olujnom “stihijom” i prikazujući slike devastiranih predela. U priči o požarima, postalo je važno da li agencije refundiraju našim turistima novac za uplaćene aranžmane.
Verujte, ukoliko ste ovog leta bili na makar sto kilometara udaljenosti od požara, poslednja stvar o kojoj biste mislili jeste da li će vam neko vratiti novac. Javni TV servis ERT u potpunosti je svoj program prilagodio vanrednoj situaciji iako ona nije zvanično proglašena. Celog dana imate vesti sa lica mesta, obraćanja načelnika civilne zaštite, policije i vatrogasaca, građanima se daju saveti kako da se ponašaju, a možete da vidite snimke sa ulica grčkih gradova napravljene termokamerama, tek da shvatite koliko je toplo u automobilima ili u delovima grada bez drveća ili druge vrste zelenila. U slučaju da se nađete u zoni rizika, vaš mobilni telefon, i ne samo vaš već svi mobilni telefoni emitovaće zvuk alarma i dobićete poruku da se evakuišete.
Na putu od Peloponeza ka Solunu, policija je prošlog vikenda preusmeravala saobraćaj zbog požara na Atici, Volosu odnosno Pilionu, ili Eviji. Velike evakuacije bile su na ostrvima, ali i pored svih ovih dramatičnih slika nisam mogao da se otmem utisku da pola Grčke ratuje sa vatrom ili beži od nje, dok druga polovina gleda telešop i zabavne emisije gde se smenjuju red pesme, pa red priče. To je paradoks savremenog sveta i savremenih medija gde se jednoj ciljnoj grupi plasiraju bitne informacije od kojih vam zavisi život, dok drugu želite da nasmejete i zabavite jer srkuće frape na godišnjem odmoru.
Svakako da Grčka živi od turizma, ali sam danima razmišljao o sceni koja se mogla ove nedelje videti na atinskom autoputu, kada je na jednom od odmorišta stao autobus pun vatrogasaca koji su se u punoj opremi, garavi, ošureni, umorni i obliveni znojem zaustavili i čekali u redu za osveženje sa ostalim turistima i domaćim putnicima. Neshvatljivo mi je bilo da niko nije želeo da ih pusti preko reda, sada mislim ne zbog nedostatka empatije i solidarnosti, već zbog paralelnih života i informacija koje konzumiramo. Ovi ljudi se jednostavno nisu uklapali u sliku našeg divnog odmora koji ništa na svetu ne sme da poremeti, dok ne dogori do našeg hotela ili apartmana.
Mislim da je slična situacija i kod nas, gde se gledaoci plaše superćelijskom olujom. Tamo gde je nevreme uništilo useve ili voćnjake slike su tragične, društvene mreže pa zatim televizije dele slike nevremena, ali hvala bogu, baš kod nas nije tako strašno. Od zvaničnih upozorenja, omiljeno je opisivanje stihije bojama. Tako je Srbija do pola narandžasta a od pola crvena, zavisno da li se u vašem kraju očekuju olujni udari vetra, pljusak, grad i gromovi i munje, ili vam je dopala ona klasična letnja vrućina sa temperaturama do 40 stepeni.
Primetio sam da se u mnogim zemljama daju i preporuke građanima kako da se ponašaju da bi smanjili rizik od posledica neke vrste stihije, a kod nas su se, nekako po običaju, ukrstila dva fronta, dve vrste stihije, a granica je negde malo južnije od Beograda.
Ukratko, bez obzira u kojoj zoni ste se trenutno našli, bilo bi logično da priča o vremenskim neprilikama i saveti građanima dobiju značajnije mesto od spiska košarkaškog selektora, pitanja Neci i Beci na Pinku, ili temi rodno osetljivog jezika na jednoj od komercijalnih televizija. Osim ako ne dajemo isključivo muška ili ženska imena svakom nevremenu koje nas pogodi.
