Svakodnevno na TV programima gledamo i slušamo o novim merama Vlade i preporukama Kriznog štaba. Propisuje se radno vreme, broj ljudi koji mogu biti okupljeni u otvorenim ili zatvorenim prostorima, određuje se fizička distanca i obaveza nošenja zaštitnih maski.
Građani Japana tako su za reč godine odabrali kandži slovni znak „micu“ koji označava „fizičku distancu u borbi protiv korone“. Japan nikada nije uvodio drastične mere, ali je zahvaljujući disciplini građana održao prilično nizak broj zaraženih tokom pandemije.
Što se mene tiče, simbol TV programa tokom 2020. biće – maska. Iako je gotovo cele godine korona glavna tema, nikada nismo dobili zvaničnu preporuku kakve mere zaštite treba sprovesti tokom produkcije TV programa.
Tako smo spontano došli do prakse (kod nas, ali i širom sveta), da voditelji i voditeljke informativnih emisija ne nose maske. Trenutna praksa voditelja na RTS-u jeste da uz odjavu Dnevnika voditeljka stavlja masku i dezinfikuje ruke. Izuzetak su situacije kada se u studiju pojavi gost, pa se onda stvari menjaju.
Ukoliko je studio veliki, pa je moguće napraviti distancu, voditelji uglavnom ostaju bez maske. Postoje i oni koji je stavljaju, baš kao i gosti. Psihološki gledano, često je manje u pitanju rizik od širenja virusa, a više poruka gledaocima da borba sa virusom nije završena. Još od početka epidemije ovu praksu dosledno poštuje doktor Srđa Janković, a moram tu da dodam i veterana, doktora Pelemiša, koji je u nekoliko navrata kritikovao voditelje i ekipu u TV studijima na kojima je gostovao.
Reporteri sa terena gotovo po pravilu nose maske, jer su prirodno izloženi većem riziku. Tako su dame promovisale masku kao modni detalj tokom uključenja, naročito sa sagovornicima koje je trebalo uključiti u program ili snimiti, najčešće ispred institucija gde rade ili njihovih domova.
Voditelji sportskih programa na javnom servisu su se možda najdoslednije pridržavali strogih mera, pa su cele emisije vodili maskirani, baš kao i njihovi gosti.
Na komercijalnim televizijama voditelji su bili značajno opušteniji. U jutarnjim programima retko se nosi maska, a voditeljke vremenske prognoze je po pravilu nemaju. Na televiziji Pink se najduže zadržala navika nošenja vizira. Redovno je nosi Sarapina koleginica Dea, ali samo ona. Ostale devojke simbolično su bez zaštite. Vizir je zato popularan kod lutajućih reportera Pinka i naročito kod „novinara“ koji ulaze u program „Zadruga“. Tamo vizir nosi Ognjen Amidžić, ali i ostali izaslanici produkcije i „Velikog šefa“. Ponekad pomislim da je ta, zaista simbolična zaštita jedini znak učesnicima rijaliti programa da van njihovog dobrovoljnog karantina traje pandemija kovida.
Nisu li onda učesnici „Zadruge“ i „Parova“ nalik na raspusne firentinske aristokrate koji su u 14. veku, bežeći od kuge, u izolaciji, inspirisali nastanak Dekamerona? I oni danas, potpuno bezbrižno, dok ljudi u „spoljnom svetu“ muče muku da prežive, fizički, psihički i ekonomski vode beskrajne razgovore prepričavajući jedni drugima svoje živote i ljubavno/erotske avanture. Niko od učesnika rijalitija nema masku, niti postoji nagoveštaj držanja distance. Jasno vam je da praktično nije moguće sprečiti ulazak virusa u rijaliti prostore, ali se gledaocima neprekidno stvara iluzija da je rijaliti nekakva volšebna zona bez korone.
Tu dolazimo do još jednog važnog izazova za većinu televizija sa nacionalnom pokrivenošću. Naime, logično je postaviti pitanje da li ima smisla snimati novogodišnje programe u tradicionalnoj formi, sa desetinama i stotinama učesnika. Poruka koja se tako šalje direktno je suprotna apelima lekara, da se ljudi tokom novogodišnjih praznika uzdrže od žurki i masovnih okupljanja. Kako onda razumeti šou programe poput „Lude noći“ ili „Sabora“, gde su na sceni voditelji, balet, orkestar i cela prateća produkciona ekipa?
Paradoksalno je da, recimo, kako bi održali pozorišnu predstavu testirate glumce i značajno ograničite broj ljudi u publici, a onda na televiziji snimate sa publikom pevačke spektakle na Grandu, Pinku ili RTS-u. Istini za volju, svaka od ovih televizija bi mirne duše mogla da reprizira bilo koje narodno veselje iz prethodnih godina, mada urednici kažu da među izvođačima ima danas pokojnih, što bi navodno moglo da pokvari slavlje.
Ti grandiozni zabavni programi su nalik na Deda Mraza, jer nose rizik od superprenosioca. Ove godine Deda Mraz će samo ostaviti poklone ispod jelke, nema sedenja u krilu i zajedničke fotke za uspomenu, a pevaće se samo solo, nikako horski.
Maska je postala toliko važna tema da se čak i Olja Bećković opekla glumeći „đavoljeg advokata“ u svojoj emisiji, gde su joj gosti bili lekari. Maska je dobila jako simboličko značenje, jer je lekari vide kao osnovnu meru zaštite, ali je ona istovremeno za one koji sumnjaju u opasnost od korone maska-brnjica, simbol porobljavanja i sredstvo kontrole. Zato je valjda i na televiziji upotreba maske toliko
kontroverzna.