Gotovo da nema političke patrije u Srbiji u kojoj se nije desio svojevrsni lapot. Priča je univerzalna, mladi naslednik smenjuje osnivača stranke, svog političkog oca, nizom vanrednih sednica izvršnog ili glavnog odbora, posle kojeg sledi partijski kongres na kojem naslednik dobija plebiscitarnu podršku „sa lokala“. Ovaj surovi darvinizam ponekad dovodi do podele u stranci, kod nas nije neobičan jer je malo koja stranka stekla demokratski kapacitet ili kulturu dijaloga koja bi omogućavala sučeljavanje različitih mišljenja unutar iste političke organizacije.
Kod nas su sve partije i dalje liderskog tipa, tako da je sva moć koncentrisana i otelotvorena u liku predsednika stranke. Ovaj lapot morali su izvršiti gotovo svi akteri na političkoj sceni Srbije. Da vas podsetim, Ivica je tako preuzeo liderstvo od Slobe, Đinđić od Mićunovića, Toma je napustio Šešelja i odveo veliki deo njegove stranke, nastavak dopišite sami…
Međutim, prema nepisanom pravilu, ovakvi prevrati uvek su smatrani unutrašnjim pitanjem stranaka i odvijali su se iza zatvorenih vrata. Javnost je na kraju, manje ili više demokratskih izbora, bila obaveštena ko je novi vođa u nekoj stranci. Protekle nedelje, mogli smo uživo da gledamo političko oceubistvo Tomislava Nikolića u ovdašnjim medijima. Kada je na kraju svog mandata poželeo mesto premijera i svoju stranku nazad, suočio se sa medijskom ofanzivom koju ne pamtim. Nikolić je samo najavio mogućnost da se ponovo kandiduje na predsedničkim izborima za koje Vučić mesecima formalno nije bio zainteresovan.
Preko noći – Nikolić je postao izvor svekolike nestabilnosti na ovim prostorima i neko ko „ruši Vučića“. Medijski napad je trajao tri puna dana, počelo je na Pinku u četvrtak, zatim je u petak igrala Prva celih 150 minuta i duže, da bi onesvešćenog protivnika na kraju veselo čerečio Happy u subotu.
Jutro sa Jovanom i Srđanom oteglo se do 14 časova i tu su prodefilovali viđeni članovi SNS-a, koalicioni partner i analitičari. Vučić je ćutao.
Sledećeg dana isti karavan preselio se na TV Prvu i tamo sam čuo kovanicu za to što smo gledali – „Sretenjska dešavanja“! Ista kolona produžila je sutradan ka Televiziji Happy.
Paradoksalno, na RTS-u se uprkos vanrednim okolnostima mogao osetiti mali dašak slobode medija, mala promaja, jer su, zamislite, na javnom servisu mogli da govore o dva centra moći u Srbiji. Kada se moć deli – nema monopola nad medijima i novinarima, gle čuda, mogu da prezentuju različita gledišta. Ovo je prvi put da RTS nije vođa medijskih ljudoždera u lovu na nekog oponenta. To sada radi privatni sektor.
Aferu oko kandidature možemo ograničiti sa dve emisije „Upitnika“ na RTS-u, gde se prvo pojavio premijer, a nedelju dana kasnije Nikolić. Svojevrsni „spojler“ bio je ministar Stefanović, koji je posle sednice Izvršnog odbora SNS-a novinarima samo dobacio „Vučić-jednoglasno“, dakle to će biti njihov kandidat. Pred „Upitnik“ sa Tomom ne mora ništa niko ne dobacuje. Sve je već i onako poznato.
Ipak, nemojmo se zavaravati, unisona paljba sa privatnih medija potpuno je zaglušila svaki glas razuma. Nikolić je postao deo „tajkunsko-mafijaške sprege“ i preko noći se „svrstao uz Jankovića i Jeremića“, izazvao je nesigurnost i nestabilnost, oglasio se preko „Sputnjika“, pa je bio ruski čovek, a posle i na N1, pa je evidentno istovremeno i američki plaćenik.
Posebno je mučno bilo gledati niz „eksperata“ koji su njegovu želju da se kandiduje objašnjavali – „psihološkim sindromom gospođe ministarke“, Šešelj je govorio o njemu kao o „nuli“, a pravljena je analiza „faktora Dragica“ ili njegovog sina – koji se našao „razapet između ljubavi prema ocu i partijske discipline“. Govorilo se o sujeti političara, koju je moguće videti gle čuda, endemski samo kod Nikolića i nigde više na našoj političkoj sceni. Toma je postao „politički trgovac“ ili „ucenjivač“ u najtežem istorijskom trenutku.
Ovaj degutantni hor je trajao sve do sednice Glavnog odbora SNS-a, kada se prvi put oglasio premijer i džentlmenski odbio da pljuje Nikolića. To je bio znak da je topli zec završen, a sledeća faza je nastupila već sutradan kada se pojavio pravo niotkuda, gotov predizborni spot – famozni vazduplohov sa Vučićem u glavnoj ulozi.
TV lapot imao je još jednu medijsku anomaliju, svojevrsnu metavest. Usred medijskog linča osećala se praznina, jer niko nije mogao da dobije izjavu premijera Vučića, a onda je kao bomba odjeknula Tanjugova ekskluziva – uspostavili su vezu sa Vučićem (javio se na telefonski poziv) i još važnije od toga – čovek je ćutao!!! Dobili smo vest koja to nije, sa mogućnošću da se učita vaša interpretacija po želji. Jedan analitičar je sada već na meta-metanivou mudro zaključio – „pa šta da kaže čovek“!? Možda je ta tišina u suštini oznaka velike moći, tišina koja je glasnija od tabloidne halabuke. Nikolić neće biti predsednik, izgubio je u ovoj igri nerava, jer mu je jasno stavljeno do znanja šta ga čeka.
Ovaj dramatični početak kampanje bio je poruka i za protivkandidate – jer ako ovako mlate svog ćaleta, kako li će nas da biju tokom kampanje?
Zato dragi gledaoci, udobno se zavalite, vaša noćna mora upravo počinje…
