Vispreni beo-parižanin Božidar Đelić ovih je dana (v. Danas od 15. 10. 2001) primetio jednu krucijalnu stvar koju je Neko odavno trebalo jasno da saopšti ovdašnjim radnim ljudima & građanima: Drug Tito je umro – ima tome dvadesetak godina – i nema ozbiljnijih izgleda da oživi, makar i kloniran! Znam da to nije lako prihvatiti, ali se mora. Ovaj je brutalno iskreni Đelićev zapažaj – o agregatnom stanju Maršala – imao biti živopisnom ilustracijom njegovog uverenja kako Predlog zakona o radnim odnosima (zbog kojeg uzvrpoljeni sindikaleros prete generalnim štrajkom, baš kao da inače cela zemlja vredno radi) mora da bude usvojen ako želimo reforme. Vreme samoupravljanja, ZUR-a, OOUR-a, radničkih saveta, mladih radnika–samoupravljača, brkatih tetkica koje (shatro) upravljaju svačijom-ničijom svojinom i sličnih parafolklornih kardeljizama je Prošlo i Svršeno, bizarni pluskvamperfekt za kojim, uostalom, ne treba roniti suze pošto je bio najbolja zavetrina za lenjivce i mediokritete.
Ako malo prosurfujemo tragom Đelićevog titološkog aforizma, možemo doći do zaključka kako se ovde, iz perspektive srpskih mu podanika, zapravo radi o (neizvesnoj?) trećoj smrti J.B. Tita: prvi je put JBT umro 4. maja 1980, i to je bila fizička smrt, identična onoj koja snalazi i sve ostale smrtnike. Tada je Tito – kojeg tadašnji obožavaoci, a budući preziratelji još nisu zvali Broz – međ’ Srbljima bio dostojno ožaljen: lile su se teške muške i plahe ženske suze od Horgoša do Dragaša; o Karlobagu, Ogulinu, Karlovcu i Virovitici da se i ne govori. O tome kako je tek mlađanom Sarajliji Vojislavu Šešelju bilo teško, bolje je i ne misliti: i kamen bi proplakao. Drugi je put Drug Tito umro (a rodio se mrski Broz, mitski vampir-krvopija) pojavom stanovitog Slobodana Miloševića, perspektivnog ratnog zločinca. Bila je to, naime, njegova državnička smrt: nacionalno nadrndani instant-mudraci SANU-ovske provenijencije, mahom ex-komesari i đaci-pešaci, vehementno su objasnili zabludeloj Srbadiji kako je obljubljeni JBT bio Odvratni Srbožder, vatikanski ministrant i austrougarski kaplar krajnje sumnjivog rodoslova, koji je svoj predugi zlikovački život posvetio isključivo Zatiranju Svega Srpskog; bio je to, kanda, njegov posao i njegov hobi istovremeno – samo se tako može objasniti količina zla koje „nam“ je naneo. I Srblji su – šta će – gotovo prekonoć prezrivo zabrozirali ex-Druga Tita, opsetivši se odjedared koliko ih je ovaj kinjio na nacionalnoj bazi, a da oni toga nisu bili ni svesni! Eh, ljubav je slepa…
Kroz ovu se figuru može razjasniti nešto sasvim blisko suštini miloševićizma: bio je to (anti)poredak koji je od titoističkog komunizma entuzijastički preuzeo sve represivne i retrogradne obrasce, ali je zato izgazio u blatu (slavonskom, bosanskom, kosovskom etc.) ono jedino što je u tom poretku nešto vredelo: mir, sigurnost i izostanak sistematske etničke i verske diskriminacije građana. No, osim represivne suštine, tipične za sva autoritarna društva čiji se „osnivački mit“ vezuje za neki nasilni prevrat i „spasilačku“ šaman-ideologiju, titoizam je imao i parazitsku, sitnokorumpirajuću suštinu, ovekovečenu pučkim filozofemama tipa „niko ne može tako malo da me plati koliko ja mogu malo da radim“ ili „ala volem ovaj režim, plata ide a ja ležim“… Otuda je nadobudni Titov podanik tako imperatorski samouvereno sažaljevao i zapadnjake i istočnjake: prvi imaju, ali moraju za to dooobro da zapnu, drugi ne moraju bogzna šta da rade, ali zato nemaju ništa. A on, eto, ne radi, a ima! Čista alhemija! Vremenom je, dakako, ova sticajem geopolitičkih okolnosti uvedena i tetošena Anomalija počela da biva shvatana kao neotuđivo, nasledno pravo: zato su se Srblji toliko ljutili na dosadnjakoviće koji su im popovali da treba više i bolje da rade, umesto što se bave Spasavanjem Ugrožene Nacije i ostalim sterilnim vunovlačarenjem. I zato je za njih titoizam preminuo u Gospodu samo u onom delu u kojem im je smetao da se busaju u rutava obilićevsko-sinđelićevska prsa, dok im je parazitska i politikantska struktura mišljenja koju je podsticao bila sasvim po volji: umro je, dakle, Tito-Srbožder, ali je Tito-Radnička Majka i dalje bio voljena očinska figura, koliko god to hermafroditski zvučalo… Čak se i tovariš Kardelj fenomenalno drži po bezbrojnim srpskim industrijama cvinglcvangli, klejbezabli, fergazera i ostalih andrmolja: nema tog besposlenog i manje-više beskorisnog Udruženog Radnika koji nije ubeđen da je (slabo upotrebljavani) francuski ključ u njegovoj ruci baš njegov, i ima pravo da njime tresne po glavi koga hoće! Ne da mladi radnik-samoupravljač svoje neotuđivo pravo na neotuđivo pravo (koje god bilo) i šlus! Ima, bre, da se štrajkuje, jašta! Sve do ispunjenja implicitnog, a jedinog stvarnog zahteva Državi, Poslodavcu, Bogu… : „daj pare i ne smetaj, dalje ćemo sami“…
Poslednje što bih mogao reći je da me cela stvar iznenađuje: naprotiv, bio bih preneražen kada se ovo ne bi događalo. Kultura egalitarizma, organizovanog parazitizma i duboko iskrenog neprijateljstva prema ideji što egzaktnijeg merenja i nagrađivanja/kažnjavanja svačijeg individualnog doprinosa toliko je „zaživela“ i dirljivo duboko urasla u ovdašnje masovne predodžbe o Ispravnom i Pogrešnom zato što tako savršeno spaja antiekonomsku bit „komunističkih“ poredaka sa predmodernom, predindustrijskom, kazanskom svešću „plebsa“. Ovaj otrovni koktel, ako se nekako ne razbije, obećava večito tavorenje u lošoj beskonačnosti Velikog Javašluka kao Sistema. U tom će Velikom Javašluku (manje-više) svi biti odrpani i bedni, poniženi i uvređeni, ali će ljubomorno čuvati svoje beslovesno Pravo Na Ništa, svoje larpurlartističke parakardeljološke zanimacije koje nikome nisu potrebne do njihovim potrošačima-ovisnicima, koji veruju u njih kao oni poslovični Indijanci u đinđuve. Zato su ovo dani, nedelje i meseci Velike Provere: živ li je, bre, Tito? Ako jeste, onda se zombiji nalaze s ove strane groba.
