I tako je Bernar Anri Levi, globalno poznatiji kao BHL, bio u Beogradu i dobio tortu. Ne, nije mu bio rođendan. I ne, nije pojeo tortu: ideja darodovaca je bila da torta nekako pojede njega. U čemu su, izgleda, i uspeli. Nije to toliko njihov uspeh koliko pokazatelj da su delovali u, hm, povoljnom okruženju.
Primetili ste da sada o tome što je BHL dobio tortu po glavi svi imaju mišljenje; o samom BHL-u još i više. Bilo kakvo suvislo znanje o materiji, kao i obično, tu nije neophodno, štaviše, izgleda da preovladava stav da bi samo smetalo zdravom rasuđivanju.
Nije nebitno za koji ćete se pristup odlučiti kada je u pitanju razmatranje slučaja torture sa šlagom po glavi BHL-a. Naime, jedan je put razmatranje onih koji su tortu bacili. Drugi je razmatranje samog BHL-a. Ovo je potonje našim javnim misliocima i mislimajkama bilo mnogo izazovnije: nema ko nije imao šta (zajedljivo) da primeti o ličnosti Tortisanog, u zadivljujućem svetonazornom rasponu od tzv. Gorana Kozića pa do Svetlane Slapšak.
Ako vam se oba pristupa čine bar u startu podjednako legitimnim i potencijalno plodonosnim, predlažem vam da zamislite neku od bezbrojnih analogija. Recimo, imate klasičan slučaj razmatranja ponašanja žrtve (a ne počinitelja) silovanja: da li je nosila prekratku suknju, da li se „provokativno ponašala“ etc. Da li je, drugim rečima, nekako izazvala svoju sudbinu. Suštinski, to je način na koji (svesni i nesvesni) saveznici silovatelja pokušavaju da na kvarno transferišu odgovornost na žrtvu, ili makar da je nekako „podele“, da se „nagode“.
O ovoj tehnici distrakcije i preusmeravanja javne pažnje znam ponešto iz najneposrednijeg iskustva. Moja je glava svojevremeno imala neželjeni susret s nečim mnogo tvrđim i neprijatnijim od šlaga. Reakcije nemalog dela anonimne internet gomile na taj događaj iz veselog noćnog života prestonice bile su slične: razmatranje lika i dela žrtve; merkanje mere u kojoj je ona (presudno, naravno) doprinela – samim tim i zaslužila što joj se dogodilo – letu metalne šipke ka njenoj glavi. Zaključak presude anonimne gomile bio je nedvosmislen: kriv je. Presuda nije ni mogla biti drukčija, jer ta(kva) presuda počinje da se piše onog trenutka kada pomislimo da je samo njeno razmatranje legitimno. Dakle, da je sasvim normalno i moralno – a ne odvratno, bedno i huljski – odmeravati krivicu čovekove glave za ono što će se sručiti na nju.
Mnogo je, ipak, plodonosniji put kojim se ređe ide: pokušati dokonati šta je to fljusnulo tortu u BHL-ovo lice. Uostalom, BHL je otišao kući i neće se, po svoj prilici, tako brzo vraćati u ove krajeve, a ono što ga je granatiralo šlagom ostaće ovde, s nama.
To Nešto javno se predstavilo kao SKOJ; uf, neću sada o mizernoj zloupotrebi istorijskih skraćenica (iza kojih stoje ozbiljne i zajebane ljudske biografije iz vremena kada su se za slobodu krvavile gaće, a ne šačica postmodernih velegradskih egzibicionista): o tome i nekim srodnim aspektima slučaja vrlo je precizno na sajtu „Vremena“ pisao Dejan Anastasijević. Ono što mene očarava je stepen sljubljenosti do poistovećenosti akcije i retorike tzv. Skojevaca sa zvaničnim narativom miloševićevske Srbije, vaskrsle u nešto modifikovanom obliku u sadašnjosti. To je diskurs o Srbiji kao žrtvi zlih „imperijalista“ koji su je, onako nedužnu i miroljubivu, na pravdi boga izrokali bombama te 1999. Da bombe načelno nikada nisu „dobre“, kamoli „pravedne“, ne treba nikome normalnom dokazivati. Ali da Srbija iz 1999, nakon osmogodišnjeg ratnog ludovanja njenih i sa njima blisko povezanih snaga u susednim i bratskim republikama-državama (a mahom po leđima i glavama civilnog stanovništva) nije baš najbolje od svih mesta za aistorijsko moralisanje te vrste, takođe je prejasno, osim ako niste zatočnik sistema vrednosti i političke prakse koji je baš takvu Srbiju konstituisao i održavao je sve do predugo odlaganog sloma u 2000.
Hm, zapravo, jezik otkriva još dublji kognitivni problem: onaj nadobudni šupljoglavac s transparentom čak ni ne govori o bombardovanju Srbije nego Jugoslavije. Kakve crne Jugoslavije 1999?! Ta zemlja – kojoj samo ime kaže šta je: zajednica južnoslovenskih naroda i zemalja – ubijena je još 1991, u čemu su ključnu ulogu odigrali oni koji su se 1999. naprasno opsetili kako su rat i bombe, ubijanje civila ili iživljavanje nad daleko slabijim vojskama nešto nevaljalo. Niko s minimumom dobrog ukusa, zdravog sećanja i istorijskog pijeteta nije Srbiju i Crnu Goru mogao, barem bez ironije ili makar bez prefiksa, zvati Jugoslavija (eventualno SR Jugoslavija ili SRJ, da bude jasno da se misli na tvorevinu koja se lažno predstavlja, iz providnih niskih pobuda njenih stvoritelja), i već i to pokazuje pravi izvor pojmovnog i vrednosnog registra iz kojeg su se napajali tortobacatelji (i sami, kako smo videli, skloni pretenciozno lažnom predstavljanju).
I stoga, neka u svemu drugome u životu bude u krivu, u tome je BHL bio sasvim tačan: to što ga je u Beogradu tortiralo nisu nikakvi „antiimperijalisti“ nego mali fašisti. To što je njihov fašizmić pompezno zaogrnut antifašističkim ruhom, takođe je znak posvemašnje neoriginalnosti: takav im je bio i uzor iz devedesetih, jedinstveni kentaur genocidne levice, drveno gvožđe koje je postojalo i radilo punom parom. Možda su njihove glave premlade da to pamte i prešuplje da to shvate, ali ova se glava toga odlično seća, i zato ne pristaje na krupnu amoralnu laž u ime sitnog malograđanskog naslađivanja nad tortiranjem jednog pauna.
