Bio je to neobičan gest, kada su Ujedinjene nacije pozvale predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita da bude počasni gost na sednici Generalne skupštine 22. oktobra 1963. Tačno u podne je generalni sekretar U Tant dočekao Tita pred vratima sedišta UN-a na Ist riveru i lično ga pratio po zgradi do velike sale u kojoj su ga delegati dočekali na nogama uz dugotrajan aplauz.
Tito je svoj govor počeo zabrinuto: „Posljednjih godina dolazilo je u svijetu do opasnih kriza… Mada njihov rasplet nije uvek bio najpovoljniji, jer je ostavljao trag u međunarodnim odnosima, ipak smo uspijevali zahvaljujući naročito Ujedinjenim nacijama, kao i realističkom gledanju nekih odgovornih državnika, da izbjegnemo najtežu opasnost, da svijet bude uvučen u opštu nuklearnu katastrofu.“
Upozoravao je Tito tada da trka u naoružavanju između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza preti opstanku čovečanstva, kritikovao teoriju da je „snaga oružja garancija miru“.
„Današnja takozvana ravnoteža straha sve više gubi svoj smisao i opravdanje, jer bi u eventualnom sukobu, zbog razorne snage postojećih oružja, čak i pobjeda, kada bi bila mogućna, imala iste i materijalne i društveno-političke posljedice, kao i totalni poraz.“
Neko bi taj isti govor mogao i danas da pročita na sednici Generalne skupštine.
Strah od nuklearnog sukoba
Sećam se da sam prenos tog govora gledao na televiziji. Gledala ga je cela Jugoslavija, ko još nije imao aparat, išao je kod komšije. Nije to bilo samo jer se Tita poštovalo i zato što nije bilo paralelnih šarenih televizijskih programa, nego smo se svi strahovito bojala nuklearnog rata. Sećali smo se takozvane Kubanske krize kad je SSSR montirao svoje rakete na Kubi, a Džon F. Kenedi pretio nuklearnom odmazdom ako ih ne skloni. Ja sam u to vreme sanjao kako se negde blizu mene diže ona zloglasna pečurka i ja znam da je sve gotovo.
Tito je u tom svom gvoru naglašavao ulogu nesvrstanih zemalja u svetskom poretku, govorio o međunarodnim ekonomskim odnosima, ali se vratio na najveću brigu svih okupljenih – podelu sveta na vojne i političke grupacije i zaključio: „Što se nas tiče, uvijek smo smatrali da takva podjela svijeta, ma kako se historijski mogla objasniti, nije neizbježna i vječita.“
Bilo je to u jeku Hladnog rata, koji sada ponovo vaskrsava pred našim očima.
Čitajući ponovo taj govor održan pre 59 godina sam zapanjen koliko se tadašnji strah može uporediti sa današnjim zbog svega što se zbiva zbog rata u Ukrajini. Pokret nesvrstanih jedva da postoji, nema nikakvog uticaja, ali uteha je što ni posle kubanske krize nije izbio Treći svetski rat, pa valjda neće ni sada.
Josip Broz turista
Zahvaljujući knjizi Blaža Mandića „Tito u dijalogu sa svijetom“, mnogim mojim razgovorima sa njim, kome je njegov šef poveravao najškakljivije tekstove i govore, kao i sa profesorom Predragom Lalovićem, koji je u inostranstvu uvek bio samo nekoliko koraka udaljen od Tita, i pričama njegovih telohraniteljima, ja dobro mogu da zamislim situacije u kojima se Tito nalazio i kada nisam bio prisutan.
Blažo Mandić priča kako se posle govora u UN Tito sa U Tantom popeo u njegov kabinet na 38. spratu gde im se priključila Jovanka, pa su sišli na drugi sprat gde je za njih i druge goste priređen svečani ručak.
Na užas svojih telohranitelja Tito je insistirao da se malo Njujorkom prošeta kao turista. Nije to bilo bez rizika. Pred njegovim hotel organizovane su bile demonstracije protiv njega. Jedan potencijalni atentator je mimo pored američkog obezbeđenja uspeo da prordre u hotel i popne se na sprat ispod Titovog apartmna gde ga je savladao naš čovek iz bezbednosti, takoreći u poslednjem prstenu zaštite.
Međutim, niko starog ilegalca nije mogao da ubedi da se smiri. Odvezao se na izletište Stirlin forest, a američka policija je o tom planu obaveštena samo pola sata pre nego što je krenuo. Blažo Mandić opisuje kako je fotograf-amater Tito snimao vodopad, prirodne lepote duž reke Hadson, da je ručao u restoranu za samoposluživanje. Vratio se u hotel tek posle pet sati.
Susret sa Kenedijem
Tito nije hteo da stigne direktno u Njujork sa dozvolom da učestvuje u radu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, nego da na tle SAD stupi kao predsednik države u zvaničnoj poseti Americi. Zbog toga je pre odlaska u Njujork na sednicu Ujedinjenih nacija na poziv predsednika SAD Džona F. Kenedija 17. oktobra otputovao u Vašington. Sa aerodroma ga je lični helikopter američkog predsednika dovezao do travnjaka ispred Bele Kuće gde su u njegovu počast bile postrojene jedinice svih rodova američke vojske i gde ga je dočekao Kenedi. Vojni orkestar je intonirao himne dve države. Zvanični razgovori dvojice predsednika dobro su poznati, o njima se posle mnogo pisalo. Američki mediji su objavili da je Kenedi pozvao Tita da poseti SAD radi „široke razmene mišljenja o izvesnom broju pitanja od interesa za dve zemlje.“
Tito je polagao na protokol ne protokola radi, nego zbog očuvanja dostojanstva Jugoslavije. Nikuda nije išao nepozvan, nije ostavljao mogunost da neko može da pomisli da se on negde ili nekome nameće, dolazio bi samo kada bi ga službeno, javno pozvali. Međutim, srećniji je bio kad bi pobegao od nameta protokola.
Mesec dana posle susreta sa Titom, 22. novembra, Kenedi je ubijen u Dalasu.
Rađanje Pokreta nesvrstanih uz čaj
Tito je na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija bio i tri godine ranije, 1960 godine. Doputovao je brodom „Kvin Elizabet“. Iako tada nije održao zvaničan govor, imao je daleko važniji plan. Dvadesetog septembra je na čaj u zgradu Stalne misije Jugoslavije pri UN na Petoj aveniji pozvao predsednika Indije Džavaharlala Nehrua, predsednika Ujedinjenih arapskih republika na čelu sa Egiptom Gamala Abdela Nasera, predsednika Gane Kvamea Nkruma i predsednika Indonezije Sukarna. Diskutovali su o osnivanju trećeg bloka u svetu, pored zapadnog koji su predvodile SAD i istočnog na čelu sa SSSR. Petorica državnika nisu bila saglasna sa blokovskom podelom sveta, dogovorili su se da okupe sve neangažovane zemlje. Bio je to čas rađanja Pokreta nesvrstanih zemalja.
Tito je u SAD bio i 1971. na poziv Ričarda Niksona i 1978. na poziv Džimija Kartera. Blizu severnoameričkog kopna biće septembra 1979. na sastanku na vrhu nesvrstanih zemalja u Havani. Tada sam i ja bio u njegovoj pratnji. Putovao je protiv izričitog protivljenja lekara. Pokazalo se da su bili u pravu. Još je stigao da proslavi doček 1980. godine, ali je morao posle toga da ode u bolnicu u Ljubljani iz koje vie nije izašao. Umro je 4. maja.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
