Posle čuvenog Petog Oktobra, u jedan od džinglova Radija B92 uselila se i rezignirana zahvala Slobodana Miloševića onima koji za njega nisu glasali „jer su mu s duše skinuli teret“… Ovaj je iskaz obično tumačen kao jadnjikava Poslednja Odstupnica, kao isuviše prozirno licemerje Vlastohlepnika koji je upravo ostao bez jedinog dovoljno stimulativnog Smisla Života, a nije baš rad da prizna da ga to, eto, pomalo pogađa… Ovo je, u osnovi, tačno: voleo je taj čovek da vlada, nije da nije voleo! Toliko je to voleo da je tu neukrotivu strast bilo upravo pornografski degutantno gledati! Utoliko je i taj Peti Oktobar dan kada je tom životu nasilno izmaknuta Viša Svrha, kao pirotski ćilim naprasno suknut ispod nogu nekakvog starinskog velmože. Pa ipak, ni sve to nekako nije cela istina: poslednje godine njegove vladavine bile su toliko dezorijentisane i monumentalno sumanute upravo zato što on s tom vladavinom više nije znao šta bi započeo, osim larpurlartističkog upražnjavanja njenih blagodeti: sve epohalno iščašene ideje i „projekte“ bio je već istrošio, a nekada obljubljeni „narod“ – ta nezahvalna i prevrtljiva pučina stoka grdna – sve je više zakerao sa glupostima i sitnicama, sve je ogorčenije zahtevao hleba i nečega da se na hleb namaže, sve je teže podnosio breme Istorijske Misije koja nije mnogo marila za materijalne prohteve banalne ljudske svakodnevice. Zato je i Milošević vladao sve oštrije, a ipak sve kilavije, što ga je na kraju i dovelo do Fatalne Greške; bar godinu-dve pre toga govorio sam svima koji su želeli da čuju kako Milošević, u izvesnom smislu, veoma „želi“ da padne, ama nema ko da ga gurne. Na kraju se ipak nađoše neka osamnaestorica, te ga u silnom međusobnom saplitanju jedva nekako prevališe preko simsa. Posle su dugo, strepeći, gledali za njim, da vide je l’ ume da leti. Ne ume.
Miloševićeva izjava o „skidanju tereta s duše“, dakle, nije sasvim neiskrena, i da je tome tako najbolje se mogu osvedočiti oni koji ga ovih dana gledaju kako, čio i paramesijanski uzvrpoljen, drži drčna predavanja iz istorije i svega postojećeg po sudnici Haškog tribunala, na neizmernu fanovsku radost („vide l’ komšo kako im spušti!“) onih bezbrojnih zaljubljenika koji ga zapravo nikada nisu preboleli – samo su se, eto, poslednjih godina bili malko posvađali s njim, kako se to već i u najboljim ljubavima dešava… Milošević je, naime, u ovom trenutku čovek koji hoda po vlastitom omiljenom terenu, u području sopstvenih opsesija; onaj njegov nostalgični smešak dok je, sa iskrenim divljenjem, gledao i slušao svoj znameniti gazimestanski govor, govori nam upravo sve o tome.
Ako je trinaest Miloševićevih vlastodržačkih godina bilo Trinaest Mršavih Krava, prirodno je da, s devastirajućim protokom vremena i permanentnim uvećavanjem posledica Sveopšte Katastrofe, ta vladavina bude sve teža za podnošenje ne samo „vladanima“ nego i Vladaru samom; ovaj se, naime, „s pravom“ osećao izdanim od strane svojih verolomnih podanika, odjednom nezadovoljnih i lakoverno zagledanih u druge: pa, nije li im svojevremeno obećao uzlet u nebo, i nisu li svi zajedeno gromko uzleteli, i nije li taj let bio divan sve dok sve više i više nezahvalnika nije počelo da izvoljeva kojekakva Zemaljska Dobra! Pa nije bre ovo Švajcarska, ovde se pravi Istorija, bre! E, sada je, u Hagu, Milošević definitivno rasterećen brige za obezbeđivanjem hleba i eurokrema sitničavom plebsu, i može slobodno da se posveti Istoriji, koju ionako iskreno smatra svojom kućnom pomoćnicom. I otuda i svojevrsni revival simpatija Građanina Pokornog za odbačenog i poluzaboravljenog Mesiju: pošto se sada o njihovom hlebu svagdašnjem brine neko drugi – tj. oni prozaično-tehnokratski likovi koji treba nekako da počiste ono što je krivotvoreni požarevački Spasitelj uneredio – u Miloševiću je moguće ponovo videti mitsku figuru, koja nekako baš i nije od ovoga sveta.
Probaću ovo da razjasnim preko „sindroma dijaspore“: poznato je da su, dok je vladao, Miloševića najduže, najupornije i najvatrenije obožavali (neki) Srbi u Crnoj Gori, Bosni, Makedoniji, Hrvatskoj; takođe, imao je neviđen broj fanova među pripadnicima stare i nove „dijaspore“ po zapadnoj Evropi, Americi i Australiji – znate već sve one kreature koje su „nam“ iz Frankfurta, Liona, San Dijega ili Grada Zvanog Alice poručivale da se hrabro i po svaku cenu goloruki odupremo Novom svetskom poretku… Milošević je, dakle, imao najžešću podršku među onima koji nisu neposredno osećali materijalne posledice njegove vladavine, koji su bili dovoljno daleko i od njegove policije i od njegove mafije. Sada je stvar ista, osim što je obrnuta: sada je Milošević taj koji je „u dijaspori“, s minimalnim izgledima da se iz neželjene „pečalbe“ vrati. Samim tim, Milošević je savršeno bezopasan po „naše“ sadašnje i buduće živote, te ga je moguće sasvim besplatno i bezrizično „podržavati“, znajući makar podsvesno kako Stvarnost ionako ide nekim samostalnim tokom, i kako u njoj za Njega i sve što je simbolizovao uistinu više i nema mesta. „Mi“, dakle, više baš i ne bismo Kontra Celog Sveta, jer smo isuviše neposredno, kroz razne forme ogledne nastave, naučili da nas to em boli, em dekintira, ali „nam“ je milo i simpatično da vidimo kako naš Delegirani Predstavnik, onaj koji je na svoja pleća primio zajednički greh, i dalje ustrajava u majmunisanju zablude, u donkihotovskoj odbrani kolektivne himere jednog fundamentalno propalog „nacionalnog projekta“ koji nikada ne bi ni bio moguć bez našeg poletnog statiranja. I zato današnji lokalni oblik Večitog Malograđanina toliko navija za „Slobu“: on zna da je ovaj zapravo „mrtav“, a da je ispoljavanje sažaljenja omogućeno samo Živima. Večiti se Malograđanin, dakle, potuljeno i hihotavo raduje što ga je nadživeo, a iste su splačine kusali. A onda se okreće, mršti se i viče: „Đinđiću, mrski Švabo, daj ‘leba! Porciju Istorije smo već dobili, krckamo je još od Gazimestana, ne mož’ da se potroši kolika je! Samo, neće da se maže na ‘leba, pa to ti je!“
