Vlada Srbija ulaže maksimalne i neprekidne napore da uđe u trag Ratku Mladiću u svrhu njegove dobrovoljne i bezuslovne predaje ili radi hapšenja protivnog njegovoj inače jakoj volji. Ne ulazeći u motive Haškog tribunala, ni u to zašto traženik toliko zazire od suda, Vlada je odlučna da međunarodnu obavezu ispuni čim se za to steknu uslovi. Opsežna istraga pokazala je gde general Mladić od Božića 2001. do Sretenja 2002. nije boravio: u Kanjiži ga ni najstariji žitelji nisu nikad videli, čuvar dolme na Starom Begeju dao je pisanu izjavu da od 1983. na dolmi nije viđeno nijedno sumnjivo lice, prema tome ni general Mladić, pisana izjava čuvarova već je poslata DHL-om u Hag…
Voleo bih da uz odobrenje autorovo prikupim i objavim sve što je Rasim Ljajić izjavio o saradnji sa Hagom. Okružene drugim vestima u kojima se doista nešto tvrdi ili poriče, službene tautologije ovog stahanovca sevnu i minu, sakupljene u knjigu bile bi dovoljne za dramu apsurda – je li pre četiri godine general imao pčele, jeste, pravio je izvrstan bagremac, tako dakle, istražni organi pravac Deliblatska peščara gde bagrenja ima kao kod Balaševića… Red kakvih gođ fakata, red retorike, Ljajić je reklamni agent tvrtke koja ima samo ofis i vozni park, ama on sebe ne može da zamisli van te tvrtke te jednako baje šta je sve preduzeto u slavu developmenta, Vlada Srbije ulaže stalne napore da locira generala Mladića, u tu svrhu inspekcija je zajedno sa novinarima banula u dojuče tajni lagum Vojske SCG jer se govorkalo da begunac tamo takoreći planduje, kamere su pokazale da general toga dana nije bio u Karašu, eksperti su uzeli uzorke svega, tepiha, tapeta, lavaboa, pepeljara, prvi testovi koje je uradila lično BIA negativni su a rezultati faksirani Hagu…
Ljajić me podseća na đaka koji nije doneo ni drvca ni svesku za matematiku i koji iz torbe pred strogu učiteljicu vadi užinu i plastelin, evo, nisam došao praznih ruku, tako i mi, kad već pojma nemamo gde bi mogao biti traženik, razgovor navodimo na njegov dosije, koji, naravno, takođe ne znamo gde je, ali ima da ga nađemo za dva meseca, to je i u našem interesu, u protivnom bismo morali pristupiti rekonstrukciji ili čak pisanju novog, isto doduše verodostojnog… I onda neko vreme niko ne haje za Mladića, sve raspoložive snage stežu obruč oko dosijea, napokon, dobra vest: „Nekoliko minuta nakon ponoći uhvaćen je Mladićev dosije, nemi, ama ključni svedok predao se bez borbe, dobrovoljno i besplatno, ne traži ništa ni za sebe ni za one koji su ga čuvali, fali, nažalost, nekoliko najvažnijih stranica…“ Savet za saradnju kolebao se bi li poslao nekompletno štivo ili bi radije sačekao dok nedostajuće stranice odnekud same ne iskrsnu… Napokon, nije li najbolje poslati to što je priroda dala a umesto stranica koje fale ubaciti bele listove?!
Čim je skleptan da ne kažem sklepan generalov dosije, organi gonjenja bacili su se na zdravstveni karton koji je trebalo da ih dovede do same zdravstvene knjižice: da li je general poboljevao, je li potražio pomoć stručnjaka ili se oslanjao na ono što kao oficir zna iz prve pomoći? Bingo! General se trired razboleo, svaki put poverenje je ukazivao Vojnomedicinskoj akademiji, a i ona njemu, avaj, to je bilo pre četiri godine… Istražni organi otkrili su dosad nepoznatu crtu generalovog karaktera, travestiju, general se lečio pod tri različita imena od kojih je jedno suprotnog pola… Do tog otkrića tragalo se za zdepastim ali još uvek naočitim muškarcem, sada je istraga dodatno otežana, napravljen je i fotorobot gospoje koja je sa VMA odšetala njišući se svojim novim bokovima…
&
Pa dobro, kako bi otprilike izgledala ta predstava? Mogla bi da ide hronološki, ako je živa Mladićeva učiteljica, da ispriča kakve je ocene imao, šta je imao iz vladanja, je li još kao dete izostajao ili čak nestajao, onda bi reflektor obasjao Rasima koji bi igrao sebe, on bi ćutke pružio ruku, učiteljica bi mu uručila školski dnevnik, Rasim bi udario crveni pečat DRŽAVNA TAJNA: „Napori Srbije da locira učenika Mladić Ratka nisu još urodili plodom, ali smo svakim danom korak bliže, ovaj dnevnik biće uvršten u dokazni materijal, koliko sutra kurir će overenu kopiju odneti u Hag.“ Učiteljica odlazi, iz tame izranja Aco Tomić koga Rasim pita kakav je Mladić bio u Akademiji: „Ne znam ti ja to, ja mislim da je on završio, ja sam ti više samouk…“ Ljajić (gasi magnetofon): „Hvala vam na ovoj informaciji, snimak će podupreti našu tezu da je sve što ima veze sa traženikom obavijeno velom tajne, usled čega kasne i njegova dobrovoljna predaja i njegovo hapšenje na koje Vlada čeka kao zapeta puška…“ Tomić se odlazeći mimoilazi sa trojicom oficira čije desnice same salutiraju… Rasim: „Hvala vam što ste ne pružajući ionako uzaludan otpor pristali da sarađujete, za vas trojicu sumnja se da ste podizali Mladićevu penziju, je li to istina?“ „Jedno vreme sam podizao, u poslednje dve nedelje mi više ne daju!“ „A vas dvojica?“ „Isto!“ „Istragu zanima gde ste mu odnosili novac, gde se krio?!“ „Nismo mu odnosili, ovlastio nas je nakoo, da nam se nađe, nas trojica smo se utrkivali oko te dve penzije, ko će pre da podigne…“ Rasim onda kaže publici: „Eto vidite! Penzija i ne dolazi do generala a od nas se traži dokumenat sa potpisom onoga ko ga je penzionisao! Koja bi molim vas država pala toliko nisko da i to oda!…“
Mizanscen bi bio verna kopija spomen-sobe Vojislava Koštunice, gde su darovi koje je čovečanstvo dalo ovome velikanu, osamdeset dve ikone, sedamnaest Svetih pisama, svećnjaci, stihari, kadionice, ali i servisi i činije (koje seljačija iz Hrvatske još uvek poklanja, kao da pre pedeset godina ide na svadbu!)…
Nasuprot Titu koji je dobio sto trideset karabina, sedamnaest zlaćanih harpuna, dvadeset dve jahte, koji je dakle percipiran kao osoba koja voli prirodu, našeg bivšeg a daće bog i budućeg predsednika Koštunicu svet vidi kao osobu izrazito kućevnu, u patofnama i kućnom haljetku, pa bi drama „Rasim“ bila smeštena u taj ambijent: odatle se nikome ne ide u mrak, na studen ili u nepoznato, ako Mladić navrati dobro jest, Koštunica i Rasim će ga snagom usmene reči privoleti da se preda, trojni pakt biće siže nove drame.
