Tokom čitavog jučerašnjeg dana, tabloidi su bili preplavljeni detaljima o samoubistvu deteta poznate političarke. Poznato nam je, dragi čitaoci, da verovatno znate o kome se radi, nije moguće izbeći tu informaciju. Ali mi ćemo je namerno prećutati, jer još uvek verujemo u ideju da su saosećanje i čuvanje dostojanstva, i svog i tuđeg, u opisu novinarskog posla, uz sve ostalo što u taj posao spada.
Medijima u Srbiji još od 2005. godine na raspolaganju je na srpskom jeziku priručnik Svetske zdravstvene organizacije za izveštavanje o suicidu. Kada se uporede ovaj priručnik i način na koji tabloidi u Srbiji izveštavaju, izgleda kao da su ga dobro pročitali, izučili i doneli svesnu odluku da sve rade obrnuto. Drugog objašnjenja nema, jer lepo piše: ne stavljati na naslovne strane, ne objavljivati fotografije preminulog ni oproštajna pisma, ne opisivati način…
Najveća vrednost ovog priručnika nije u tome što govori šta raditi i šta nikako ne raditi, nego u tome što objašnjava ono najvažnije: zašto neke stvari nikako ne treba raditi.
Ovakvo izveštavanje o suicidu, kakvo imamo u Srbiji, dovodi u direktnu opasnost one koji su u riziku od samoubistva. „Verterov efekat“ je naziv za pojavu povećanog broja samoubistava kada se mnogo i pogrešno izveštava o jednom konkretnom slučaju. Dugo se smatralo da je „Verterov efekat“ nedovoljno izučen i dokazan fenomen, ali u poslednjih pet godina povećao se broj naučnih studija o njemu, pa sada već možemo da kažemo kako egzaktni dokazi postoje.
Jedno od svežijih istraživanja katedre za socijalnu i preventivnu medicinu Medicinskog univerziteta u Beču, objavljeno 2019. godine objedinilo je nalaze više od 50 studija koje proučavaju „Verterov efekat“. Zaključak: vesti o suicidu poznate ličnosti za 13 odsto povećavaju rizik od suicida kod onih koji za to imaju predispoziciju i taj efekat traje i do 60 dana od trenutka objavljivanja. Ako je u medijskim sadržajima opisan i metod, rizik raste na 30 odsto.
U svim studijama posebno je naglašeno da medijski sadržaji koji su objavljeni u pisanoj formi predstavljaju veću opasnost nego video i audio: mogu se sačuvati, iznova čitati, izrezati iz novina ili odštampati sa sajta… Iako je fenomen dobio naziv po izmišljenom liku, Geteovom mladom Verteru, studije pokazuju da fikcionalni sadržaji u kojima se pojavljuje suicid (serije, filmovi, književnost) ne utiču na porast broja samoubistava.
Da, priručnici, istraživanja i studije su suvoparni i dosadni: što bi neko gledao statističke podatke i izjave stručnjaka kad mu svaki srpski tabloid lepo nudi sliku sa mesta događaja, poslednju poruku pokojnika, u naslovu obećava reakciju članova porodice… E pa zato što se tako spašavaju životi i čuva mentalno zdravlje publike. Ima li važnije svrhe od te?
Nažalost, izgleda da ima: za tabloide u Srbiji, čitalac nije ljudsko biće, osoba sa slabostima, traumama i problemima i, naravno, sa vrednošću kakvu svako ljudsko biće u sebi nosi. Čitalac je za njih samo klik, brojka koja obećava zaradu, ugovor sa oglašivačem kad se medij pohvali da ima toliko i toliko stotina hiljada ulazaka na sajt. Čitalac je za njih plen koji treba ščepati predatorskim tehnikama, igranjem na kartu najnižih poriva ljudske radoznalosti i usput ga poniziti, svesti na voajera, konzumenta tuđe nesreće, ubiti mu dostojanstvo, a da i ne zna šta mu se desilo.
Dostojanstvo je ključna reč: ono mora biti zgaženo kod svakog učesnika u ovoj bolesnoj igri. Poniziće i žrtvu suicida tranžiranjem njenog ili njegovog života, objavljivanjem najsitnijih detalja, objava sa društvenih mreža, fotografija, porodičnog stabla, slikama sa mesta gde se to dogodilo. Poniženi su i zgaženi članovi porodice – evo šta je rekla sestra pokojnika (zamolila je da je ostave na miru), evo šta je majka imala na sebi kad joj je policija saopštila šta se desilo (da, juče je zaista objavljeno u kakvoj je odeći bila žena kad joj je saopšteno da joj je sin preminuo)…
Ponižen je, na kraju, i novinar koji ode na mesto događaja. Ali, on je sam pristao na to, ponizio je sam sebe i pogazio vlastito dostojanstvo onog trenutka kad je iskoračio iz redakcije i zaputio se ka stanu pokojnika. Sveo je sebe na lešinara kad je prišao mestu gde se sve desilo, pokucao na vrata porodice, zaustavio komšinicu, fotografisao mesto na kom je pokojnik preminuo. Poslednju mrvu ljudskosti u sebi sam je iskljucao kad se zbog toga što radi izvinio i rekao kako mu je to posao. Ne, nije mu to posao. Nema tog posla u čijem opisu između redova ne stoji: ne nanesi štetu. Ili: nanesi što manje štete.
Mnogi su se juče i danas na društvenim mrežama zapitali kako ti ljudi odu kući, zagrle decu ili roditelje, kako jedu i spavaju. Nažalost, sva je prilika da problem sa tim nemaju. Jednom kad se pređe granica, kad se pogaze osnovni principu ljudskosti, nikakve granice više nema. Ali, to nije sloboda, nego razularenost, slična onoj s kojom mahnite rulje varvara lome i ruše sve pred sobom, bez svesti da posledice uopšte postoje. Oni ispred sebe ne vide ljudsko biće: kao što čitalac nije čovek, ni pokojnik ni njegova porodica za njih nisu ljudi, nego lovina. A lovinu vrebaju zveri, a ne ljudi.
Da li će biti zver ili čovek, svako od nas može sam da odluči. Pa odlučite. Jer „Verterov efekat“ je stvaran, pa iako krv na sopstvenim rukama možda ne vidite, ona je tu.
Ako vam je potrebna pomoć: Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva – 011/7777-000 (24 sata)/Nesalomivi – 0800 001 002 (24 sata)/Centar Srce – 0800 300 303 (od 14 do 23 sata)
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
