Ovih nedelja ste nazvani svakako. Do dvadeset petog oktobra bićete nazvani i gore, jer je zaliha reči velika, a vremena je malo. Hteo bih da vam kažem šta se pri tome zapravo dešava, i to iz struke, koliko god me je inat vukao da pišem drugačije. Ono što gledate je trošak koji neko plaća, a račun mu stiže na istoj adresi.
Krenimo od stvari koja se u mojoj struci zna od pedesetih godina prošlog veka i koju svaki student čuje na prvim predavanjima o ubeđivanju.
Snaga poruke ne zavisi samo od poruke. Zavisi od odnosa publike prema onome ko je šalje.
Ista rečenica, izgovorena iz dvoje usta, ima dva različita učinka. Kad je izgovori čovek kome verujete, ona ulazi. Kad je izgovori čovek koga ste uhvatili u laži, ona se zaustavi na vratima i tu ostane da stoji. To je najskuplja stvar koju je ova vlast potrošila, a nije je ni knjižila kao trošak.
Kad vas niko više ne čuje, ni kad govorite istinu
Pogledajte šta se dogodilo sa njihovim izvorom poruke. Četrnaest godina su se gradile sitne laži, one koje se ne isplati ni proveravati. Koliko je ljudi bilo na skupu. Kada će biti otvorena deonica. Ko je šta rekao u razgovoru na kojem niko drugi nije bio. Šta je tačno pisalo u ugovoru koji nikada nije objavljen.
Svaka od tih sitnica je naizgled bezazlena. Ali sve zajedno rade jednu stvar, i ona je nepovratna. One troše ono što se u struci zove kredibilitet izvora.
I onda se dogodi ono najgore što političaru može da se dogodi. Dođe dan kada taj čovek kaže nešto što je tačno, i to niko ne primi. Ljudi odmahnu rukom i krenu dalje, jer su naučili da se ne isplati proveravati. Od tog trenutka čovek može da viče koliko hoće, a da pri tome ne postoji nijedna rečenica kojom bi išta promenio.
Dve godine su nas, o svom trošku, vakcinisali
Sad ono što mi je u ovoj priči najzanimljivije, jer je potpuno neočekivano. Šezdesetih godina prošlog veka jedan psiholog je proverio nešto što zvuči kao medicina, a tiče se ubeđivanja. Ispostavilo se da čovek koji je unapred izložen slaboj verziji nekog napada posle mnogo lakše odoli jakoj verziji istog napada.
Zove se teorija inokulacije i radi po logici vakcine. Dobijete malu dozu unapred, pa organizam na miru napravi odbranu pre nego što naiđe prava zaraza. A sad pogledajte šta su nam radili dve godine.
Svakog dana, u udarnom terminu, stizala je nova doza. Izdajnici, pa teroristi, pa stranci koji nas plaćaju, pa blokaderi, pa ovo poslednje o silovateljima. Doza je dolazila redovno, bez pauze, u istom pakovanju.
Rezultat liči na onaj iz udžbenika. Danas izađe najteža moguća optužba, a čovek je pogleda i okrene stranu. Nije postao hrabar. Postao je imun. I to im je uradio sopstveni aparat, o sopstvenom trošku, sa platama koje plaćamo svi.
Moram ovde da budem precizan, jer bi me kolega s pravom uhvatio za rukav.
Inokulacija u svom izvornom obliku podrazumeva slabu dozu uz pobijanje, i ona štiti stav koji već postoji. Doze koje smo dobijali nisu bile slabe i rasle su iz nedelje u nedelju, pa je ono što se kod nas dogodilo bliže zasićenju. Uz to postoji i nalaz koji ide njima u prilog, a zove se efekat iluzije istine. On kaže da samo ponavljanje kod dela publike i dalje radi, bez obzira na sadržaj.
Zato budimo tačni. Imunitet su stekli oni koji su već sumnjali. Oko onih koji se kolebaju borba se tek vodi, i to je jedini deo publike koji još nešto odlučuje.
Svaka nova meta je novi front
Nemci imaju reč koju su, nažalost po njih i po sve nas, dvaput platili. Der Zweifrontenkrieg. Rat na dva fronta. To je vojni i politički pojam, koji se odavno koristi i preneseno, za čoveka koji sam sebi napravi više neprijatelja nego što ima vojske.
Postoji kod njih i der Mehrfrontenkrieg, rat na više frontova, ali za ovoliko nisu smatrali da im treba posebna reč. Hajde da prebrojimo frontove otvorene u poslednje dve godine, a ja ću stati kad mi ponestane daha.
Studenti. Pa univerzitet, od asistenata do rektora. Pa advokati. Pa tužioci koji rade po zakonu, uključujući i onog iz Valjeva, čiji je slučaj prošao kroz novine. Pa glumci i pozorišta. Pa novinari i dve televizije. Pa lekari i medicinske sestre. Pa poljoprivrednici sa traktorima. Pa prosvetni radnici. Pa penzioneri kojima je prvo obećano pa uskraćeno. Pa jedan čovek iz Sremske Mitrovice, koji je prijavio da se puši na bolničkom odeljenju pa zbog toga preko noći postao tema nacionalnih televizija.
A sad ono što se u toj računici stalno zaboravlja.
Nijedna meta nije sama. Iza svakog prozvanog čoveka stoji majka koja je to gledala, kolega iz smene, komšinica sa sprata i razred koji ga je imao za profesora. Svaka ispaljena uvreda oko prozvanog napravi krug ljudi koji odjednom imaju lični razlog.
Ko svakog meseca otvori po jedan front, taj posle godinu dana nema protivnika. Taj ima zemlju.
Propaganda prestaje na vratima apoteke
Ostaje još jedna stvar, i ona je najstarija u literaturi o propagandi.
Propaganda radi dok ima oslonac u stvarnom životu. Čim se razdvoji od onoga što ljudi vide kroz prozor, ona počinje da radi obrnuto.
Nijedan spot ne može da nadjača račun za struju ni sobu sa osam kreveta i jednom sestrom na spratu. Najjaču kontrapropagandu u ovoj zemlji piše prazna apoteka u opštini iz koje je lekar otišao, i tu joj ne može parirati nijedan tekst, pa ni ovaj.
Prezir vraća ljude tamo odakle su krenuli
I na kraju, ono što dugujem vama, a ne njima. Isti ti zakoni važe i za našu stranu i nijedan nas ne zaobilazi zato što smo u pravu.
Ako čoveku koji je četrnaest godina glasao za njih priđemo sa prezirom, uradićemo mu tačno ono što njihov aparat radi nama. Daćemo mu malu dozu, pa će i on napraviti odbranu. Prezir ljude vraća tamo odakle su krenuli, i to ubrzano.
Čovek koji se sada koleba ne treba da bude pobeđen. Treba samo da ne bude uvređen. Zato vam ovo i pišem.
Davno ste prestali da budete publika koju neko ubeđuje. Danas ste teren na kojem se vodi račun, a račun ide ovako. Oni imaju kamere, novac i termine. Vi imate ono što su vam sami napravili, a to je imunitet.
Ko ratuje na toliko frontova, taj više ne bira teren. Teren bira njega, dvadeset petog oktobra.
*autor je psihilog
Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!
