Internet nam je omogućio da znamo sve o svemu, ali sve je više onih koji se pitaju da li nam je takva informisanost (ne i znanje) stvarno potrebna. Poslednji slučaj, Panamski dokumenti, dobar je primer. Podaci (digitalizovani, naravno) koje je advokatska firma čuvala na svojim serverima isisani su sa njih i prosleđeni medijima. To jeste klasična krađa, ali mediji smatraju da su na taj način dobijene informacije od javnog značaja, koje bi mogle da vode do pravih kriminalaca i utajivača poreza. Za sada su stradali samo neki političari i to ne zato što su kršili zakon već su se ponašali nemoralno, trgovali su izbegavajući porez u sopstvenoj zemlji.
Kakve probleme je tu napravio internet? Za početak, omogućuje veštom hakeru, ponekad kriminalcu, da neprimetno dođe do podataka u kompanijskim kompjuterima i podjednako neprimetno ih svuče na svoj hard-disk. Što je kompanijski internet kvalitetniji, a to podrazumeva bolji softver i brže internet linkove, to je i krađa jednostavnija. Zastrašujuće je ako znate da je za prebacivanje 2,4 terabajta informacija (koliko je u ovoj aferi ukradeno) dovoljno nekoliko minuta na malo boljem internet linku. A postoje i linkovi kojima se toliki sadržaj prebaci za par sekundi. Naravno, ozbiljne kompanije po prirodi stvari žele da imaju najbržu komunikaciju, naročito kada posluju u celom svetu i u čijem se poslovanju sekunde kašnjenja mere u hiljadama dolara. U ovom slučaju milijardama, ali na neželjen način.
Druga nevolja je dostupnost tih informacija, čemu nas je naučio Vikiliks. U ovom slučaju podaci su ustupljeni medijima, koji bi trebalo da se prema njima odgovorno odnose. To znači da ne objavljuju ono što nije od preteranog javnog interesa (ofšor poslovanje je legalna poslovna aktivnost), a nekome može da napravi probleme. Recimo da ga izloži kriminalcima kada saznaju da barata značajnim sumama novca. Ali, kao što su podaci procurili iz advokatske firme, tako mogu i iz slabije zaštićene redakcije, i ubrzo mogu stići do svakog kompjutera u svetu, samo ako je onlajn. Tu više nema uredničke pameti i procene, a društveni mediji nam stalno potvrđuju da na njima lako zavlada psihologija rulje.
Za pretpostaviti je da će mnogi poslovi sada biti „dedigitalizovani“. Ne znam da li takva reč postoji, ali smisao je da se podaci o poslovanju ne drže u kompjuteru, već u papirima koji se teže kopiraju i kradu. Manje je udobno, ali i manje rizično. Isto se dešava sa mobilnim telefonima, koje mnogi počinju da izbegavaju, kao što umesto kartica koriste isključivo keš.
Nisu samo bogati u riziku. Pisali smo nedavno o ucenjivačima koji vam zaposednu kompjuter. Sada je ta otimačina dignuta na viši nivo. Zahvaljujući dostupnosti vaših podataka, koje vi i država ne čuvate i sejete naokolo, ucenjivači dolaze do vaše fizičke adrese i šalju vam imejlom navodno neplaćeni račun. Kada vidite na njemu vašu tačnu adresu, skloniji ste da poverujete da je u pitanju ozbiljna stvar, a ne prevara. A čim otvorite dokument (Word, najčešće) sa računom, gotovo je. Kompjuter je zaražen i samo je pitanje vremena kada će vas uceniti.
Ako i ne nasednete na prevaru, to što lopovi znaju gde živite dovoljno je da se osetite nesigurno. I da s pažnjom slušate one koji govore o prednostima prelaska u oflajn život. U potpunosti.
