U neku ruku su u pravu oni koji tvrde da je „klerikalizacija društva“ izmišljen bauk, čije se autorstvo pripisuje zlim Neprijateljima Svega Srpskog: više je, naime, u pitanju podruštvljavanje Crkve. Koje crkve? Pa, The Crkve, naravno, SPC, ajde da se ne pravimo blesavi (mada i ostale mogu kolateralno da se ogrebu za neku vajdicu, kao što se desilo sa uvođenjem veronauke u javne i sekularne škole, na primer). To jest, ako se uozbiljimo, i jedno i drugo se odvija paralelno, kao deo istog paranormalnog fenomena: Crkva i njeni velikodostojnici odavno su izašli iz porte i ponašaju se – gde god im se uzmogne, gde god osete meko – kao nekakva paralelna, „duhovna“ vlast nad celokupnim stanovništvom, a bogme i vodeći političari sve ređe izbivaju iz crkve, ne samo u privatnom, verničkom svojstvu (što bi bilo sasvim u redu & njihova stvar) nego i posve „službeno“, neovlašćeno i kontraustavno predstavljajući vaskoliko „civilno društvo“, za šta nemaju i ne mogu da dobiju mandat, jer se takav mandat ne dodeljuje već stotinama godina. Pogledaš ih onako na gomili, ove u sakoima i ove u mantijama, i pomisliš – mili Bože, kakva saborna idila… Što bi se reklo odumrlim „udarničkim“ žargonom: mi gradimo Crkvu, Crkva gradi nas… Bez obzira na to da li nam se to dopada – koj’ te more pita?!
Ovo o građenju, međutim, više nije metafora, ne od onog dana kada je Vlada Srbije donela uredbu po kojoj nećeš majci, građanine pokorni, više moći da pošalješ bilo kakvu pismenu pošiljku preko PTT-a, a da usput ne doniraš 8 dinara Srpskoj pravoslavnoj crkvi, načelno za završetak onog sa svakom estetikom, a kamoli hrišćanskom skromnošću, trajno i nepopravljivo posvađanog Skadra Na Vračaru. Kažem „načelno“ jer i sama vlast priznaje da joj ne pada na pamet da kontroliše kako će gospoda iz Sinoda trošiti taj (naš zajednički, i to iznuđeni) novac – ta, nećemo valjda da se spuštamo na taj bedni zemaljski nivo… Ali će zato obične, profane, vancrkvene smrtnike uskoro valjda početi da vešaju ako nisu izdali fiskalni račun za, da prostite, žvaku i kurton.
Nije (mi) u celoj ovoj otužnoj priči najzanimljivija sama odluka Vlade – ona je tek samo još jedan dokaz, ni prvi ni poslednji, da ti ljudi ili svečano nemaju pojma šta je legitimno a šta ne u društvu u kojem je crkva (tj. crkve) odvojena od države, ili pak za to uopšte i ne mare, nego teraju po svome u karakterističnom maniru ovdašnje neizlečive originalnosti, koja se od one nekadašnje „kardeljističke“ unikatnosti sistema razlikuje samo po proklamovanom ideološkom predznaku. Ono što mi je mnogo interesantnije jeste fakat da su se negativne ili, uostalom, bilo kakve reakcije na ovu bizarnost svele na uzak krug večito istih „antiprotivnih“ zakerala, dočim je „šira javnost“ – onaj inače u nas onako rastorokani vox populi – ovaj namet na hram (hramet? hramarinu?) dočekala sveopštom ravnodušnom ćutnjom. To je posebno zanimljivo ako se uporedi sa spektakularnom višemesečnom grajom i kusog i repatog oko plaćanja RTV pretplate od 300 dinara, za koju nekako na kraju ispade da je samo jedan čovek u Srbiji – Tijanić Aleksandar, dabome; njemu to ide u rok službe – njen javni zagovornik, dočim su svi ostali protiv, ili bar mudro ćute jer se nije popularno suprotstaviti masovnom (ne)raspoloženju, ma koliko ono, moguće, bilo besprincipijelno i površno? Otkuda ta upadljiva disproporcija? Možda zato što 8 dinara „nije mnogo“, za razliku od 300? Ali, ovde nije kvaka u iznosu, nego u „principu“ – šta se može nametati kao „javni interes“, a šta ne (ne podseća li vas to na one što su se svojevremeno bunili zbog visine iznosa „izlaznice“ iz zemlje, a ne zbog samog postojanja takvog apsurdnog, feudalnog nameta?). Ili zato što čovek, na kraju krajeva, ne mora da šalje pisma i pakete, a „mora“ da ima struju, radio prijemnik i televizor, pa samim tim i da plaća RTV pretplatu? Okej, to svakako jesu važni faktori u odlučivanju da se jedna stvar besno uzdigne na nivo Pljačke Veka, a druga potpuno otćuti, ali neće biti da je to cela priča. Zamislimo, naime, da je Vlada donela uredbu da svi moramo, recimo uz račun za struju, da plaćamo mesečnu hramarinu od 300 dinara. Da li bi bilo pobune? Bilo bi bezbeli više mrštenja i gunđanja nego sada, ali bi stvar ipak prošla relativno glatko, stojim vam dobar. Šta to znači? Teško je to ne čitati kao žalostan izveštaj o besvesti, podjednako raširenoj među „elitom“ i u „masama“: institucije civilnog društva, ili one koje su tek na početku dugog i teškog puta da to postanu (slučaj RTS) građani ne umeju da prepoznaju kao „svoje“, niti ima svesti – na tome ni mediji ne rade, naprotiv – da je „javni servis“ na nekomercijalnim programskim principima društvu najpotrebniji upravo u („mladom“ ili „zrelom“, svejedno) kapitalizmu; na drugoj strani, Crkva je, u dozlaboga nadritradicionalističkom, repatrijarhalizovanom, suštinski autoritarnom društvu, zauzela mesto neupitnog ideološko-svetonazornog hegemona, te se ona i njeni zahtevi i potrebe ne mogu javno dovoditi u pitanje; ko to čini, biće ekskomuniciran iz simboličke zajednice Naših. I neka bude srećan ako sve ostane na simbolici…
U međuvremenu, naravno, vi ćete slati i-mejlove i SMS-ove. Ali, na vašem se mestu ne bih kladio da u nekom senovitom kabinetu neka Mudra Glavica već ne smišlja način kako ćete i vi, hteli – ne hteli, postati priložnici!
