6. maj 2006.
Tri sata! Hvala anđelu koji me je probudio pola sata pre budilnika, za Prvi maj spavao sam do dvanaest i deset, probudio me izveštaj o vodostanju, a sada, kad mi je slava, dižem se u cik zore, bilo bi lepo da ceo Glavni odbor dođe na jutrenje, s druge strane, u meni ima toliko vere da pred licem Gospodinovim zastupam sve, do poslednjeg našeg simpatizera, Bože, čuvaj nam sestru našu Republiku Srpsku, ne kidaj sa nas meso naše Crnu Goru, prosvetli brata Ratka da se preda, šta je to, SMS ovako rano, Dulićka bi da ide na Čedin miting, putuj, igumanijo, ne brini za manastir, biće to još jedan dokaz moje verske i svake druge tolerancije, ala me veseli blagdan, reči mi naviru li naviru, a kad je običan dan ustanem oko jedanaest i sve što kažem ispada predvidljivo, ko je upotrebio reč neodustajno, možda sveti Nikolaj Velimirović, posle njega niko, i to izvrgnu ruglu, a baš lepa reč, bez vsjakogo tureckogo vliania, eto, mislim i na ruskom, a opet, deo naroda ne voli me koliko zaslužujem, ne shvataju ljudi da bi ta ljubav oplemenila njih same, oh, meni je dovoljno što me Ti voliš i što mi ovoliko ideš na ruku, Tvorče svega vidljivog i nevidljivog, i ja doduše pomažem Tvojim nakanama da se ostvare i našu saradnju ma koliko nesrazmernu ipak smatram dvosmernom, a Ti?
Moram da se raspitam kod Radoša kako je došlo do slavljenja slave u partijama, ali tako šta mora da je od pamtiveka, samo su u komunizmu, phu, phu, Partija i Slava bile razdvojene, sad je opet došlo sve na svoje mesto, radujem se što ćemo i našoj koalicionoj braći u Hristu, a koja ne poznaju reč Tvoju te shodno tome nemaju slavu, pokazati kako se slavi, bojao sam se da socijalisti neće doći jer su imali smrtni slučaj, ali mi je Bidža potvrdio dolazak, rekao sam mu da će mi biti puno srce, i zaista, Ti si mi svedok, o Gospode, istinu sam kazao, naši su ga zajednički dušmani (moji i njegovi, a nadam se i Tvoji!) hapsili jer je imao pištolj koji, što Ti odlično znaš, nije upotrebio ni za šenluk, a kamoli da kome prospe mozak ili da nekome puca u nogu koju bi ovaj doveka vukao kao tuđu, pa su ga, o slavo moje poniznosti, kinjili što je pare namenjene gasovodu dao porodilištu, eto, on će biti među zvanicama, i nema potrebe da sada dok se brijem uvežbavam osmeh, znam da ćeš mi Ti, zvezdo moga dobroljublja, lično razvući ova usta u osmeh koji će sa snimaka blistati i onda kad me budeš opet vratio u prah od kojeg nastah, postajem logoreičan, ali to je sve od radosti, od pomisli na svetog Đorđa kako ubiva aždaju, jer si Ti tako naložio, Gospode, iako ni te gnusne nemani ne bi bilo da je Ti nisi stvorio, ali Ti si znao da ikoni treba borba, a ne tek ukipljeni svetac, Ti me ne možeš pogrešno razumeti, sve svece volim, ali Tvoja je volja da se svetac koji bdije nad strankom štuje i slavi više nego ostali, bude li me neko od novinara pitao nešto o politici nasmešiću se kao da sam sa Bidžom i svetosavski ću ih u interesu njihove kakve god duše podsetiti da je danas slava, da je svako ko bi da usklikne svetom Đorđu dobrodošao, a da su pitanja o bratu Ratku nebogougodna, mogu li to reći u Tvoje i u svoje lično ime?! Ta već to što junaka ne možemo da ugostimo nego mu tal – kašičicu žita, kafenu šolju ruske salate, parče prasetine i tri slavska kolačića umotana u srpski barjak – ostavljamo u šumi za koju mislimo da mu je možda skrovište, zar to nije dovoljno da razboli srce domaćinovo!
7. maj 2006.
Ne bih danas, na drugi dan slave naše, zaludu zazivao ime Tvoje, Gospodine, ali si odvratio lice svoje od mene i pustio da mnome vitlaju grešna moja oholost i takoreći osornost, hteo sam da zvučim kao patrijarh, ah, kako si njemu podario onaj spori, umereno nazalan glas, kao da peva Zaim Imamović, kad Njegova svetost kaže „stradaju i naši neprijatelji“, čoveku suze grunu, e, hteo sam da takvim tonom, a ovim mojim sve u svemu prijatnim baritonom, ukorim obesnu mladež, umesto da se krste, o Tvorče svega dobrog, i da paze koja je kašičica rabljena za žito a koja čeka novog gosta, oni su me saletali gde je Mladić, a Ti si me, radosti oka moga, u taj mah napustio, skinuo si sa mog lica pajinsku blagost i stavio mi masku zlog volšebnika pa sam im ne samo uskratio izjavu, što smo zajedno planirali, nego sam im i pripretio: je l’ vam to jasno?! Gde si bio, o Gospode, da kao svevladalac vladaš i tom mojom mimikom i tim rečima koje su iz ne znam kojeg bezdana iskočile na svetlost slavske sveće! Ili je to maslo Sotonino, ali kako je ušao, Tebe pitam koji sve vidiš, otkud Nečastivi kad imamo prvoklasno obezbeđenje, što mi i rab Tvoj Grada priznaje?!
9. maj 2006.
Nikad dva dobra! Železnica besplatno prevozi učesnike nadam se propalog referenduma, na miting podrške zajedničkoj državi došao je i Luka Karadžić, što će podsetiti milovce da je Radovan možda baš u crnogorskim brdima i da će otcepljenjem položaj traženikov oni učiniti još težim, jedan dečko doneo je plakat sa likom tobožnjeg ratnog zločinca, to smo bajagi pocepali, a ja verujem da je mladi rodoljub od komadića kod kuće sklopio mozaik koji pleni još i više nego original, jer svedoči o pritisku koji međunarodna zajednica na nas vrši li vrši, to je, kažem, dobro, a ono što me je sneveselilo jeste beseda Matijina: Dan D biće Dan NE! Mislio sam da će istrčati iz Sava centra vičući kao Šekspir u onome filmu: I lost my gift! I lost my gift!
On se odavno otcepio od Crne Gore i zna kako joj je bez njega, zato bi da je poštedi toga hibrisa, ali baš sada, kad je njegova osvedočena magija najpotrebnija, puć, dan de biće dan ne – reklamni slogan koji je sročio obezvoljeni stručnjak za marketing.
