Kibicujem i osluškujem ja tako pre neko veče jednu televizijsku pričaonicu (Ključ, PTC 1), kad ne lezi vraže, dve prisutne ćele uskovitlaše u meni mutni vir uspomena… Ima tome nekih sedamnaest i kusur godina otkako sam poslednji put video Kostu Čavoškog i Žarka Puhovskog da sede zajedno i javno ćakulaju. Narečena prigoda desila se tamo negde 1988, u zagrebačkom KIC-u: najavilo razgovor ove dvojice disidentskih uglednika na razne „aktuelne društvene teme“, a mlađani T. P. im se silno obradovao, naročito Čavoškom: Žarko P. je bio, činilo mi se do te večeri, nekako „odviše levo“ za moje tadašnje, još vatreno antikomunističke nazore, dočim se Čavoški doimao kao jedan od retkih naših osvešćenih liberala, svetonazorno-političkim profilom bar malo, malčice nalik na one „najbolje“, gospodske istočnoevropske disidente kakvih ovde gotovo da i nije bilo, dakle one koji su (o)stajali po strani i od (neo)marksizma i od klerikalizma i od nacionalizma – nešto kao neka lokalna verzija Sinjavskog ili Kolakovskog… Rotkve strugane! Te sam pradavne agramerske večeri, naime, doživeo žestok, deprimirajući šok od kojeg se zadugo neću oporaviti: okej, bilo mi je uveliko jasno da je nadiruća pošast zvana Milošević izazvala epidemiju masovnog kretenizma u mom srbijansko-vojvođanskom zavičaju (svaki odlazak tamo, svaki susret sa rodbinom i prijateljima bolno je svedočio o apokaliptičnim dimenzijama Zaraze, o beskompromisnosti Istrebljenja Pameti), nije me čudilo ni da većinski, ekskomunistički i poslovično „narodnjački“ deo srpske inteligencije radosno zaleže na tu rudu, ali zaboga – zar Čavoški?! Jerbo naime, ono što je Čavoški istrtljao (žalim, ne postoji „uljudnija“ reč za to!) bio je galimatijas najgrozomornijeg, moralno ništavnog, intelektualno petorazrednog nacionalističkog buncanja i pribuncavanja, pun patetičnog ponosa na to što je Srpski Narod Ustao i sada će svima da je… da pokaže svog boga, na to što se pojavila politička „subjektivna snaga“ koja će artikulisati njegovo opravdano nezadovoljstvo i povesti ga u svetlu patriotsku budućnost, onu u kojoj ni oružane bitke nisu isključene… Eh, prikane, eto ti gorkog razočarenja naivne, izneverene mladosti: onaj isti čovek koji je sve zainteresovane laike naučio šta je habeas corpus na moje je oči i uši raspekmeženo metanisao retardiranoj, pobesneloj i krvožednoj rulji i paganski slavio idola Plemena! Ne sećam se kako sam te večeri uopšte došao kući, ali pamtim da sam kanda tek tada do kraja poverovao da se Ovo što nastaje i bubri pred našim očima neće zaustaviti pre nego što padne krv – a verovatno ni tada, nego će ga miris krvi tek stvarno razdražiti. Uopšte se ne hvališem svojim sumnjivim „vizionarstvom“: nije bilo nužno biti ni genije ni prorok da se razume da smo svi zajedno krenuli u Vražju Mater, da se slobodnim padom survavamo ka izgibeniju dok likovi poput Čavoškog simbolički zapišavaju naše buduće grobove i radosno jašu na bombi koja otkucava, kao onaj ludi general u filmu Dr Strangelove.
Svi valjda znamo „šta je bilo posle“, u šta su se razvili akteri naše priče: Puhovski je bio, i još je, predsednik Hrvatskog helsinškog odbora i jedan od ljudi sa najčasnijom građanskom i intelektualnom bi(bli)ografijom u mračnim hrvatskim devedesetim, a Čavoški je dodatno mutirao u pravcu opskurnog radikalno desničarskog politikanta, „senatora Republike Srpske“, javnog obožavaoca najsramnijih ličnosti celokupne srpske istorije, propovednika najsumanutije politike zločina i mržnje, licemerno i trapavo zamaskirane u „odbranu legitimnog nacionalnog interesa“. Drugim rečima, odao se genocidu, kako je to za te i takve besmrtno rekao jedan siroti bosanski kolateralac…
I evo te dvojice sada ponovo tu, pred mojim očima, četiri-pet ratova i mnogo desetina hiljada ljudskih života docnije; oni imaju još manje kose, ja sam đene-đene, ali prepun sedina. Oh, da, i siromašniji za jednog oca, jedan stan, jedan grad, jednu zemlju, i štošta drugo, izrecivo ili neizrecivo, materijalno ili pak ne, u jednom ili mnogo primeraka. Puhovski minuciozno obrazlaže svoj naizgled samoironični credo glede „idiotizma ljudskih prava“, koji zapravo znači samo to da nikakva Nacija, Država, Klasa ili neka druga andrmolja ne može biti važnija i preča od svakog pojedinačnog ljudskog života i od zaštite neotuđivih prava svakog pojedinca i pojedinke; Čavoški, pak, i dalje spokojno i apokolebljivo trubi u svoju dobrano već razdrndanu i zapljuvanu trubu, marljivo usavršava sumasišavši diskurs koji je (za mene) premijerno izveo one predistorijske „proročke noći“. I pri tome savršeno usvaja i reprodukuje vokabular nekog penzionisanog zastavnika ili referenta za ONO i DSZ, „stručnjaka za specijalni rat“… Pa dobro, koliko bi to ljudi trebalo da pomre pa da Čavoški zaćuti (pošto ovo što je izginulo očigledno nije dovoljno): milion? dva miliona? pet? petsto?
Kako god, svako ko je pre neko veče video i čuo tu dvojicu imao je priliku da prati oglednu nastavu iz obaveznog predmeta „Poznavanje balkanskog intelektualca“: kao vrsni predstavnici dveju paradigmi, Puhovski i Čavoški vam govore sve što treba da znate o tome šta sve intelektualac – na dobro ili na zlo – može da učini od sebe kao jedan od „ljudi u mračnim vremenima“, ne mnogo boljim od onih o kojima je pod tim naslovom pisala Hana Arent. Ona ista koja je pisala o „banalnosti zla“. Koja se uvek negde, kao i sve drugo, začinje u jeziku. Jer o tome, da diskurs narogušene banalnosti vodi u zlo, nemam dilema najkasnije od one čudne večeri, pre sedamnaest i kusur godina, u sumrak jednog života kojeg i kakvog više nema, zauvek nema.
