Grupni i nacionalni interes: Propuštena prilika za raspravu
U strasnoj nedelji, onoj koja prethodi uskršnjem danu, strasti su se stišavale. Niko nije sastavljao vladu, Kosovo se branilo ritualno, a vesti su se iz sfere „ljute politike“ preselile u takozvani nevladin sektor. O tom sukobu unutar korpusa nevladinih organizacija pišemo u ovom broju „Vremena“. Akteri sukoba podosta su krivi što se cela priča svela na to ko je „mama“ a ko „strina“ nevladinom pokretu u Srbiji, čiji je značaj, inače, ovde potcenjen i koji se posle Petog oktobra dosta oštro podelio na one koji tvrde da je sve isto kao i u vreme Miloševića, ako nije i gore, i – sve ostale.
Tako je u senci sukoba dve Sonje, Liht i Biserko, u zapećku ostao predmet spora, a to je poželjan pravac puta ka Evropskoj uniji. Bila je to zgodna prilika da se javnost vrati ovoj temi čiji je značaj formalno nesporan i za ove što nikako da sastave vladu.
Uostalom, to su zapisali i u onih pet nespornih principa na kojima bi vladina koalicija mogla da počiva, da posle nije bilo „šestog“ i „nultog“, a verovatno i onih koje nismo stigli da numerišemo.
Tema evropskih integracija kao da izmiče javnoj pažnji i običan svet ne doživljava je kao razmenu ekonomskih, društvenih i kulturnih vrednosti na najširem, nacionalnom planu, već kao „dil“ dve administracije, beogradske i one iz Brisela, kao nešto od čega će Solana i, recimo, Tadić, imati neke koristi, a mi ostali „šupalj nos do očiju“. Tako je nekako doživljen i idejni sukob oko dometa i sadržaja pisama upućenih iz grupe nevladinih organizacija na adrese 27 predsednika ili premijera evropskih zemalja.
Nije bilo adekvatne rasprave, jer i pre nego što je rasprava počela, počelo je prepucavanje o svrsi pisanja i svrsi osporavanja stavova iz pisama sa sumornim zaključkom da je tu reč o interesnim grupama, a nikako o interesu naroda.
Krajnje je vreme da se ovde postavi pitanje zainteresovanosti srpskog društva za evropske integracije i uloge srpske društvene elite u toj vrsti revolucije.
Ko vodi politiku: Dokon svet i poslovni ljudi
Jača ona škola mišljenja koja tvrdi da je amputacija mogućnosti da ovde prevlada evroentuzijazam svesna hirurška intervencija tajkunskog lobija koji kontroliše politiku. Po tom mišljenju, grupi bogatih, moćnih i uticajnih odgovara ovo društveno stanje – ni riba, ni devojka. Navodno su najagresivniji oni čije bogatstvo i moć počivaju na ruskim vezama, kao i oni koji bi da monopolišu srpsko tržište i spreče uticaj evropske konkurencije barem do trenutka dok ne „pokupe kajmak“. Kao i u svakoj teoriji, i u ovoj ima tragova istine, makar proisteklih iz prirodne težnje svakog kapitala da ne birajući sredstva maksimalizuje profit. Ali, ni o toj temi nema ozbiljne društvene rasprave, što će „teoretičari zavere“, koji se, uzgred, ovih dana umnožavaju progresijom iz devedesetih godina, objasniti činjenicom da nam je i medijska elita, baš kao i politička, kupljena tajkunskim parama i da se u javnom govoru evropski govor samo fingira, da je to neka vrsta mantre za dokonjake dok se pravi poslovi prave negde drugde.
Dobro, nije ta Evropa savršena. Još manje je dosledna. Da jeste, ne bi pre pola godine podržavala onakvo smandrljavanje, u smislu procedure, srpskog Ustava koji sadrži i preambulu o Kosovu kao neodvojivoj srpskoj teritoriji da bi sada prihvatala Ahtisarijev plan oko Kosova i Metohije.
Ako se oni, bogati i moćni, penetrirani na spoljne granice Srbije i spremni da u skoroj budućnosti budu merodavni tamo gde nas Ustav obavezuje na autentičnu merodavnost, rukovode principima koristi i oportuniteta, šta našu državu sprečava da bude ista takva?
Odsustvo jasne evropske strategije moglo bi biti razlog da se poveruje u to kako su u pravu ovi što tvrde da je nečija korist jača od društvenog interesa da uđemo unutra. Ako se ova teza pokaže tačnom, onda smo polupali sva jaja, ne samo simbolička, uskršnja. Opovrgavanje te teze prvi je zadatak vlade, ukoliko uopšte bude formirana.
Na vic o babi koja je šetala po krovu liči izjava Radovana Jelašića, guvernera Narodne banke Srbije, da odluka o privremenom finansiranju države neće imati, kratkoročno, negativne posledice, ali da Srbija zaostaje deset godina za susednim zemljama. Mislim da je izjava preoptimistična, posebno njen drugi deo.
Crkvene i druge poslenice: Bez taktike i strategije
Ostajanje Srbije van tokova dominantne politike, a ne mislim pritom samo na ekonomsko zaostajanje koje odmerava guverner, pogubnije je po nacionalni opstanak i očuvanje državnosti od gubitka Kosova koje je, suštinski, izgubljeno pre mnogo godina. I ostaće suštinski izgubljeno sve da Ahtisarijev plan bude izvrgnut ruglu i javno spaljen ispred sedišta Ujedinjenih nacija.
Ovih dana liberalni mislioci, počesto umišljeni, kritikovali su uskršnju poslanicu Srpske pravoslavne crkve, očekujući valjda da se ovaj hiljadu godina trenirani organizam tradicionalnosti i prikladnog konzervativizma prilgodi svetonazoru libertetskih jezuita, propuštajući jednu od važnih poenti iz poslanice koja svedoči da nadležni nisu opijeni tamjanom i da se vrlo racionalno odnose prema Kosovu, preporučujući hrišćanske kanone odbrane od onog što smatraju nepravdom prema srpskom narodu.
Pažljivo čitanje tog teksta pokazaće nam da crkva ne deli optimizam ovih što su krenuli u diplomatsku ofanzivu i da daje kakav-takav savet za – dan posle.
Srbija se brani na sve užem frontu i potrebna su nova pravila igre, strategija i taktika. Političke poslanice ne sadrže naznake toga ni koliko ova crkvena.
Istorija nam pokazuje da su propadale one zajednice koje su iscrple ideje oko kojih se ljudi okupljaju. Nije problem to što ovi naši ne mogu da sastave vladu, već to što izgledaju kao da ne znaju šta im je da čine. Od toga je gore samo verovanje da čine jedino ono što im kažu ovi kojima dobro ide dok sve drugo stoji. Prekretnica na kojoj se Srbija nalazi dramatičnija je od one petooktobarske. Zlo je bilo lako prepoznati. Teško je tragati za dobrim.
