Vodeći je radikalski trijumvirat u Otadžini – stručnjak za grobna mesta, ekspert za labelo i „Dendi Vorholse“ te stručnjakinja za porodične rodoslove (a nije od de Karićevih…) – prošle nedelje upriličio neviđeno masovno posećen kulturno–zabavni spektakl: u veliku dvoranu novosadskog Spensa nakrcali su cirka pet hiljada otadžbinoljubivih duša, što domaćih, što onih dovezenih desetinama autobusa iz samo dva pravca: s Koca i s Konopca. Razlog je ovome okupljanju srodnih duhova bila promocija jedne knjige. Čuđenju, dakako, nema mesta, pošto je u prosvećenih Srbalja sasvim uobičajeno da se na književnim tribinama okuplja po pet-šest hiljada ljudi, i to samo na onim striktno naučne prirode; za one nešto popularnije žanrove obično se zakupi Marakana, neće da se baci. Evo, pitajte Cecu R. ako ne verujete, ona je baš tamo recitovala svoje izabrane eseje, uz ogromno vrišteće odobravanje stručne javnosti.
Enivej, povod ovom Naučnom Simpozijumu bila je „zavetna“ knjižurina (ovo nije kvalifikativ nego opis njenog volumena) napravedno zasužnjenog dr Vojislava Šešelja Ideologija srpskog nacionalizma. Doduše, kao što je dobro poznato, u naučne se krugove prošvercovalo mnogo imperijalističkih lakeja i slugu Novog svetskog poretka, i takvi će vam rado reći da je narečena knjiga srodna celokupnom razgranatom opusu notornog Vojvode, to jest da se radi o pretencioznoj, a istovremeno priprostoj (redak spoj!) paranaučnoj kupusari, o navalentnom Mlaćenju Prazne Slame koje bi bilo neviđeno smešno samo kada ne bi – u uličnom dajdžest-izdanju – onoliko napaljivalo fantaziju svakojakog klateža i polusveta. A to su vam, znate, oni dražesni likovi koji lično, doduše, ništa ne čitaju – mislim, čitali bi oni, ama kako kad ‘oće da zabole glavica posle dva-tri minuta natčovečanskog očno-umnog naprezanja – ali ih zato ispunjava i gasovito nadima ponosom to što znaju da Tamo Negde (recimo, u Sheveningenu) ima neko ko i čita i piše umesto njih… E, kanda su čerez toga radikali organizovali ovaj Simpozijum u nešto proširenom sastavu: ne bi li tako Svom Narodu skraćeno prepričali (o)poruku njegovog omiljenog Naučnog Radnika, da ne mora da se in person muči s knjigom koju je dovoljno teško i nositi.
I eto, sve je ovo groteskno sigranje neozbiljnih (i opasnih) ljudi sa ozbiljnim (i opasnim) stvarima, dragi moji, u globalu bilo baš jedna velika vašarska šala-komika, i baš bi bilo zgodno još se malo prozevzečiti na račun bezmerne dubine ljudske plitkosti, samo, ima tu nešto za šta bi vam bilo bolje da vam ne bude baš tako smešno, dok je još za vakta. Na ovom će Simpozijumu učešća uzeti, naime, i ugledni mislilac opšte prakse Nikolić Tomislav, i tom će prilikom reći i to da se glede Ideologije srpskog nacionalizma radi ni manje ni više nego o „srpskoj Bibliji, na hiljadu stranica od hiljadu knjiga, koja se mora naći u svakom srpskom domu“ (ne, recimo, u svakom drugom, ili u 97,63 odsto srp. dom., ili barem u svakom poštenom ili tako nešto, nego, brate u – baš svakom, kao da se radi o Zelenoj knjizi ili o sabranim, a nesabranim mislima tvorca Ideje Džuče) i koju „ćete čitati deci i unucima pred spavanje, a posle im je ostavljati pored uzglavlja dok spavaju“ (valjda ima neki belomagijski učinak, šta li?!). A zašto bi, za ime sveta, neko pri zdravoj svesti činio sve to? E, zato što je I. S. N. ništa manje nego „Dobra, čestita, srpska knjiga, bukvar i azbuka“ (v. „Danas“, 17. 3. 2005). Štaviše, toliko nepodnošljivo dobra da će jednog lepog dana, u boljoj i još srpskijoj budućnosti, „svaki seljak reći: ‘Imam imanje, traktor, stoku, i knjigu Vojislava Šešelja’, a i onaj u gradu što živi reći će: ‘Imam posao, stan, zdravu decu i knjigu Vojislava Šešelja'“. Tako Nikolić Tomislav. Usput, moglo bi se sve to jošte kreativno izvarirati – recimo, sirotani će po bolnicama govoriti „Imam sidu, hepatitis C i knjigu Vojislava Šešelja“ etc., ali ne rekoh li već da stvar baš i nije za zezanje?
Ono što ne da govori nego upravo vrišti iz ovog priprostog solilokvija jedna je totalitarna vizija društva za koju se, u najmanju ruku, cela krvava istorija „spasiteljskih“ monističkih ideologija XX veka – kao i klerikalne represije niza prethodnih stoleća – nikada nije ni dogodila, ili je ova barem svečano odbila da iz nje išta nauči. A sve su te ideologije i religije vazda imale po jednu Svetu Knjigu, i njihovi su sumanuti ili tek vlastohlepni prvosveštenici vazda urlali po trgovima kako poštenom čeljadu druga knjiga do te i nije potrebna – osim ukoliko u njoj ne piše isto što i u Prvoj i Jedinoj. I zato je najveći deo Organizovanog Zla u modernoj ljudskoj istoriji inspirisan i počinjen od Ljudi Jedne Knjige, od onih koji su bili uvereni – ili su uveravali druge – kako će baš u njoj, i u nijednoj drugoj, naći odgovore na sva svoja pitanja. I zato su ljudi sa Jednom Knjigom opasniji od ljudi bez ijedne knjige – ovi potonji naprosto ne znaju ništa; ovi prvi takođe ne znaju ništa, ali ih ona Jedna Knjiga greje iluzijom da znaju sve.
Monistički, jednoknjižni „radikalizam“ kao pogled-na-svet svojevrsna je sociopatska devijacija, i to u opsegu daleko širem od jedne stranke i jedne zemlje: uvek i svugde, bez iznimke. Tamo gde on stekne „legitimitet“, a potom i osvoji vlast, svima Drugima preostaje ili da odu odande, ili da i sami prigrle Svetu Knjigu, uz traktor i stoku, jakako. Ili možda da se odmetnu u ‘ajduke. I tu ne pomaže mackanje labelom i druga bilbord-šminka: Srce Tame jednog opskurnog svetonazora to ne može da promeni ni koliko za dlačicu s brade.
