Menadžment „Politike“, ma šta to značilo, pokazao je moć. Zahvalio je Ljiljani Smajlović na dosadašnjem trudu, a nije da se nije trudila, i za v.d. urednika postavio Žarka Rakića, urednika spoljnopolitičke rubrike „Politike“.
Tako je još jedan politički cirkus dobio epilog uprkos pregnuću javnih i intelektualnih, što ne znači uvek isto, ličnosti u relativno skromnom spektru – od Emira Kusturice do Željka Cvijanovića, pri čemu je, izgleda, sumnjivu čast da poslednji u nizu bude uvaženi Stanko Cerović, emotivno i gotovo snovima nadahnut propovednik srpskog posrnuća ako Ljilju Smajlović, taj branik srpskog častoljublja i profesionalnosti, neko najuri s posla.
Ama nije prošlo ni tri sata od štampanja tog teksta, a Smajlovićeva je najurena. Taj menadžment je, izgleda, neka sila, mada na mene ne ostavljaju takav utisak. U nekoj, sada besmislenoj polemici s mojom malenkošću, Ljilja Smajlović je lepo rekla da je u govnjivim godinama – to ih ja tako opisujem – našla „sigurnu kuću u ‘Vremenu’“ i ja joj, bez obzira na sve, garantujem da je dobrodošla, ali ona zbog koje Leon Kojen predlaže poseban zakon teško bi se udostojila da ponovo radi za male pare i sumnjivu slavu u slavskim krugovima Srbije koji su je već prihvatili kao rod rođeni.
Ideju tog zakona o „Politici“ kao javnom dobru okačio je na neki peticinaški sajt Aleksandar Mandić i tu, između ostalog, piše: „Zakon o Politici treba da propiše obavezu lista ‘Politika’ da se izdržava na tržištu, od svojih čitalaca, od dobrovoljnih priloga, sopstvenih prihoda i bez dotacija države.
Apelujemo na glavnu urednicu Ljiljanu Smajlović da povuče ostavku i nastavi da se trudi oko lista koji je uspešno vodila poslednjih godina.“ Tu peticiju, u trenutku nastanka ovog teksta, potpisalo je oko hiljadu ljudi; svi oni dele idealizam u veri da bi list mogao da se izdržava na tržištu i nije im zbog tog idealizma zameriti.
U „Politici“ je sve suprotno, bez ozbiljne državne pomoći ni istorijski ni u aktuelnom trenutku s konceptom koji imaju, ne računajući dugove, ne bi opstali koliko je dugo pismo menadžmenta o zahvalnosti i prihvatanju ostavke putovalo s Trga Politike na dorćolsku adresu Ljiljane Smajlović.
Nemam šta da dodam, posle raspleta događaja, onome što sam napisao u prošlom broju „Vremena“:
„‘Politika’ je dugo izdržavala u statusu ‘gajene nejasnoće’ s dve direktorke, kao reprezentima različitih vlasničkih struktura. I Vučić je nedavno izjavio da je to neki galimatijas u koji neće da se meša, mada mu sada niko ne veruje da je baš tako.
‘Politika’ se uporno branila od pokušaja takozvanog neprijateljskog preuzimanja i upadljivo se bavila tuđim vlasničkim strukturama (i parama) a da nikad nije uspela da otkrije u čijem su najmu kao redakcija. Preterivali su u glorifikovanju svog značaja, neki put i preko granice dobrog ukusa, ali sve to nije uklonilo nepogodu.
Kolegijum lista i redakcija podržali su Smajlovićeva, a evo i ja ću, ako joj to nešto znači. Do trenutka nastanka ovog teksta jedino se menadžment, odnosno vlasnici nisu oglasili. Nije nemoguće da i dve direktorke ne znaju u čijem su vlasništvu. Pa kad im jave…
Onaj ko tvrdi, uključujući tu i glavnu urednicu u ostavci, da je ‘Politika’ slika srpskog društva dobio je jak dokaz za tu tezu.“
Ima dana kad se nerviram što sam uvek u pravu.
