U pekari slušam dijalog: „Izvolite, komšinice…“ – „Eh, kamo lepe sreće da sam komšinica, stanovala sam nekad ovde, a sad…“
Nemojte tako, građanko, i sad ste komšinica, meni je gde god sam stanovao bilo lepo, u Dragice Pravice, Vojvode Stepe, Braće Nedića, Lozničkoj, Lackovićevoj, A. Cesarca, Bulevaru JNA, Janka Veselinovića, Borivoja Stevanovića, na Topličinom vencu, Zmaj Jovinoj, u Vojvođanskoj (Bežanija, i to za vreme bombardovanja, kad je na mene pala velika baštovanska odgovornost: ne plaćam kiriju, ali zalivam rastinje u sedamnaest saksija), bilo mi je lepo u Koče Kolarova, Maksima Gorkog i u Petefijevoj, sve u Zrenjaninu, bio sam komšija u Locust Walk-u, uličici kojoj će gradski oci Filija promeniti ime Irving St., toliko sam neuljudno dugo i često bivao u gostima da sam ostavljao utisak komšije i u njujorškoj Lafayette St., svuda ima nešto lepo, u Juhorskoj (Karaburma) sam auto parkirao bezmalo pod svojim prozorom (što kriminalne umove nije sprečilo da jedne noći fino obiju leptir staklo i ukradu mi sva vozačka dokumenta koja sam mudro držao u suvozačkom čekmedžetu), imao sam svoju robnu kuću, bakalnice, bioskop, u Medakoviću sam imao dva takoreći lična kera, Belku i Maloga, kojima sam donosio hranu sa noćne šihte i koji su moj auto lično znali i srdačno ga dočekivali, svuda ima nešto dobro, građanko, jeste Vračar sad veoma u modi, sa svojim kafićima, Hramom, kladionama i sa istoimenim platoom, ah, Plato, koliko otmenije zvuči nego na primer Kalenića gumno, koje miriše još na zaprege i pokrovce od kudelje, u potonjima koliko god ih kočijaš izlagao suncu uvek ostane prepoznatljiva mešavina kišnice i konjskog znoja, Vračar je slobodarska opština odana demokratiji i istoimenoj partiji već četvrt veka, i nikad njome nije promarširala nikakva druga čizma, koštunićanci su u svoje zlatno doba imali prostorije u Koče Kapetana, prozori su kako je tamnila slava partije i sami bivali sve zapušteniji i sve mračniji, propast kuće Ašer takoreći, da bi tu jednog lepog dana bila otvorena bakalnica čija je uprava sva ta musava okna oribala i ofarbala u pravi bukvarski vitraž: zadrugari su se sami odselili, a da ih niko od rođ. Vračaraca nije mrko pogledao…
A onda su iznad Vračara počeli da se navlače mrki oblaci, prostrujao je glas da takozvani naprednjaci imaju pik da osvoje i tu neosvojivu, proslavljenu kotu, kupili su ili zakupili čitav prvi sprat u prostranom zdanju odakle im puca partijski vidik na milione danguba rasutih po okolnim kafićima, preko svih prozora i simsova proteže se traka na kojoj su boje partijske zastave i logo, trakom opasani sprat Vračarce podseća na policijsku traku kojom se omeđi mesto nesreće, jeste čuli šta se sad radi?! Šta?! Pa naseljavaju hiljade aktivista i tih njihovih botova na Vračaru, dajte, molim vas, kako naseljavaju, pa nisu isterali nikog od nas da bi uselili članove partije, nije ovo četrdeset peta, nije, ali ih prijavljuju kao da ovde stanuju, da bi mogli da glasaju, ma nemojte mi reći, zar je to moguće, pa to znači da imamo i mi petu kolonu!
Imali ne imali, danima slušam o planskoj kriptokolonizaciji Vračara, ne znam nijedan pojedinačan slučaj, ali sa tako nemilim događajima tako to i ide, ništa ne primetiš, a onda na izborima odjednom ispadne da je Vračar okrenuo ćurak naopako! Pa šta mislite zašto su se navrzli da ovde postavljaju senzore za parkiranje!? Mi malo je reći kuburimo sa parkiranjem bar dvadeset godina, a sad, pet minuta uoči izbora, nekome je naprasno žao što ovoliko kružimo po našoj rođenoj zoni! Ne pada sneg da pokrije breg, kako ono beše, ne padaju senzori da pokažu koliko ima slobodnih parking mesta, nego da razotkriju koliko se vlastela naoštrila da sruši mit o našoj istrajnoj odanosti demokratama (iako odavno znade Vračar da ovi nisu cvećke!), za SNS je Vračar isto što i Rolan Garos za svetskog broja jedan – šta im vrede tolike druge komune i lavovska većina u Skupštini kad im šačica starograđana i dalje prkosi!
♥
O senzorima nisam čuo lepu reč: gledaj samo kako prave haos, nisu to radili mic po mic, nego odjednom hoće da ih zasade u svim ulicama! I šta će nam njihovi senzori?! Piše da u Molerovoj ima slobodno mesto, ali pre tebe je neko već tu skrenuo, otkud ti znaš da li će taj samo da prođe ili će ti uzeti mesto ispred nosa?! Ili obratno: piše da nema mesta, i ti prežališ tu ulicu, a pet sekundi kasnije neko se isparkira!
Skromno sam kontrirao da je reč o ipak razumnom pomagalu, koje nije plod kreativnog saobraćajnog tima SNS, nego je preuzeto iz civilizovanog inostranstva, avaj: imaš čitave ulice gde parking mesta nisu pojedinačna, nego imaš trake, tu može baš senzor da ostane golišav, javlja na ćošku da ima mesto, a kad ti tamo, ima samo pola metra! Pa dobro, kažem, ne moramo da se obaziremo na njihove table, možemo i dalje da kružimo, jeste ovo sa senzorima kao neki desant na Drvar-Vračar, ne nasedamo na to i nećemo glasati za njih makar nam postavili bilborde na kojima piše u kojim kafićima zaista cede, a u kojima melju pomorandže – no pasaran i vsjo!
Eto, uzeli su nanovo i još više vlast u celoj zemlji, ali mi smo država u državi! Mi Vračarci osvetlali smo obraz i pokvarili im veselje! – Čekaj, ne beše li ti iz Farkaždina?!
Bejah, ali se to sad ne uklapa.
