Dođe čovek u hotel i traži jednokrevetnu sobu. „Imamo, trideset devet evra je, ali vidim da niste sami…“ – „Da“, spremno će gost, „tu sam sa svojim identitetom, dugo ga nisam nigde vodio, nisam ga donedavno bio ni svestan u potrebnoj meri, ali otkako sam ga spoznao, zavoleo sam ga i od ta doba gde ja tu i on…“
„To je lepo“, reče recepcioner koji se identitetu nasmešio i klimnuo mu glavom, „ali jednokrevetnu sobu mogu vam izdati jedino ako ćete prespavati bez svog identiteta, znate, dođu ljudi, uzmu sobu za jednu personu, a onda im dođe neko u posetu pa mic po mic prespava i taj, a vi čak i ne krijete da je sa vama identitet, dakle, hoćete li dvokrevetnu sobu, želite li bračni krevet ili dve odvojene, takoreći poslovne postelje, ako nećete, identitet će morati sam da se snađe u nekom drugom hotelu!“ – „Gospodine, zar ličim na osobu koja će se odreći identiteta radi deset ili dvadeset evra, da u ovom hotelu koji ruku na srce nije nov i gde mora da su počinjena bar dva ili tri samoubistva zaspim bez identiteta, da sanjam snove koje sa mojim bićem nemaju nikakve veze!? Drugo, šta će identitet sam bez mene na golomrazici, radije ćemo identitet i ja da sedimo u nekoj kladionici koja radi dvadeset četiri sata…“
„Žao mi je“, kaže noćni portir, „ali ako ćete obojica da prenoćite, mogu da vam izdam ili dvokrevetnu sobu, šezdeset tri evra, ili jednokrevetnu sa pomoćnim ležajem, to je onih trideset devet plus doplata dvanaest evra, opet vas dođe jeftinije nego dvokrevetna…“
Identitet kao kakav dzindzov ravnodušno zvera unaokolo dok njegov nosilac, domaćin, kako ga zvati, polako gubi strpljenje: „Kažite mi ima li ovde ikog višeg po činu? Kakav čovek! Identitetu da dam pomoćni ležaj!“ – „Ne znam šta da vam savetujem, ako vam je baš toliko do identiteta neka identitet spava na krevetu, a vi dremnite na pomoćnom ležaju, ili spavajte na krevetu malo vi malo identitet…“
– „Hvala vam na vašem portirskom savetu, ako nam se prohte ima obojica da spavamo na krevetu, a ležaj neka zvrji prazan, to je verovatno neki poljski krevet na koji ne bih ni podsvest smestio…“
Gost uze besno ključ, uprti na rame presamićenu torbu u kojoj se nosi odelo, smoking i slične svečane drangulije te pođe ka sobi, portir doviknu: „Doručak vam je od šest do pola deset, ali pošto je švedski sto možete samo vi da uđete, ili samo identitet, jer otkud mi znamo pri kakvom je apetitu vaš identitet za koga plaćate trećinu pune cene…“
Na to gost lupi ključem o front-desk, izlizani drveni privezak u obliku i prirodnoj veličini karamanke puče posred srede: „Znate šta! Vi kao da imate nešto protiv mog identiteta!!! Hajdemo odavde!!! – okrete se identitetu, ali ovaj reče: „Noge mi otpadaju, jel možemo da ostanemo ovde? Ne moram da doručkujem, zvaćemo rum-servis, kao Sloba i Vučela kad su bili u Grčkoj pa jeli kajganu za tri osobe…“
Gost uze ponovo ključ i privezak sa preostalom polutinom kruške koja se još samo po navici držala za mesingani lančić: „Pa što odmah ne kažeš, zazjavaš okolo kao da nikad nisi video razglednice i mape…“ Identitetu bi milo što je ispalo po njegovom pa se poverljivo naže ka recepcioneru: „Vaš grad je čuven po lepim devojkama…“
Gost se delikatno izmače mrmljajući štono pisci kažu sebi u bradu: „Bože, kako volim ovaj identitet, a na studijama sam učio da bih ga voleo i kad bi bio sušta suprotnost ovome! Kako to, kako to…“ I poče da pevuši „kakoto, kakoto“, ali se trže, izveštačeno zevnu i reče: „Odoh ja da legnem, čeka me long day, a vas troje budite tihi, i neka gošće odu pre nego što dođu spremačice… Laku noć.“ Identitet i Gost pljesnuše se rutinski po dlanovima, kao članovi NBA koji su postigli hiljade koševa, portir u taj mah dobi vezu sa noćnom devojačkom smenom i davaše znak rukom obojici da zaćute.
&
Zaista, šta je to identitet? Bez čega predsednik Tadić neće u Evropu, ali ni ka bilo kojoj drugoj destinaciji?! Primetio sam odavno kod pojedinaca (i kod sebe koji šta sam nego pojedinac) pravu milinu kad god progovore o sebi: „Ja sam takav! Sve bih da učinim za drugog, a onda to zaboravim i ne učinim ništa! Takav sam!!!“ I topi se dok slika kletog sebe. Drugi će pak: „Kod mene sve mora bude pod konac, cakum-pakum, Devica u horoskopu, podznak Bik, najpedantniji, najdosadniji ljudi, ako je razdeljak, ima da bude kao lenjirom, prvi ja voleo bih da nisam takva picajzla, ali šta ću, takav sam kakav sam!“ I taj cveta, kao i onaj što stalno gazi reč, u milionima se varijacija samozadovoljstvo poziva na sudbinu, na gvozdenu nepromenljivost ćudi i ponašanja, takav sam kakav sam, šta mi ko može, i šta ja sam sebi mogu, tim pre što ne želim ništa drugo nego da budem baš ovakav!
A možda bi bilo bolje da nisi takav?!
Šta je to u srpskom identitetu o čemu članovi porodice evropskih naroda mogu samo da sanjaju! Šta to Srbin ima što niko nemade?! Bez čega to mi nismo mi?! Hoćemo da koljemo svinje za Dan republike koju smo isto tako zaklali? Da pečemo rakiju kao naši stari, šta je to bez čega nema nas i bez čega džaba nam zastava u Briselu i sinekura za nekolicinu proverenih aparatčika?!
U identitetu Srbadije je nemar naspram istine, logike i morala, Srbija je robko i zapravo podlo slušala laž da nije ona u ratu, posle rata počela je i sama da laže te da poriče zločine koje su njeni sinovi počinili o zajedničkom državno-narodnom trošku…
Dok mi predsednik pobliže ne objasni šta je naš identitet, i vodi li nas naš identitet dobru, ja sam da identitet damo na ispitivanje, na veštačenje, u Torlak, Vizbaden, otkud znam: možda je baš to što posle duge pauze opet izlazimo prilika da naš identitet dovedemo u red, koliko se bude moglo?
