Rečnik uvreda – knjiga koja je spala na dva slova
Koja je uvreda jača, izdajnik ili ustaša? Izdajnik je iz naših redova, dočim je ustaša em tuđinac em je stalno žedan naše krvi! Tomislav Nikolić iskoristio je radikalno pomanjkanje drugih gostiju u „Utisku nedelje“ da pokaže raskoš svog uma pa je šefa države nazvao ustašom, zar tako o šefu države, pretrnuo sam pa sad nisam siguran da li mi se pričulo ili je uvredilac dometnuo „potpuni ustaša“! Ako jeste i to rekao, onda Boris Tadić ima barem osamdeset godina i služio je pod Pavelićem, novcem opljačkanim u Jasenovcu platio je plastičnu operaciju koja ga je iz sredovečnosti bila vratila u dečaštvo pa je kao tobožnji Titov pionir podmetnut beogradskoj porodici Tadić (uz obrazloženje da im je na Zlatiboru, gde beše otputovao sa školom, sin porastao osam santimetara), doklen se pravome, u ono vreme malom Borisu gubi svaki trag…
Nisam neki istaknuti prijatelj sporta, ali sam pre propasti našeg nogometa umeo da odem na utakmicu i bio preneražen da publika sudiji skandira „ustašo! ustašo!“ Crnokošuljašu (da, možda je zato!) se valjda stavljalo do znanja da nas je zaklao, a zna se ko to radi – takovo suđenje vodi ne u evropske kupove nego u konclogor našeg domaćeg prvenstva…
Na demonstracijama protiv Miloševića za policiju su bile rezervisane dve reči, kerovi i ustaše, prvu sam rado uzvikivao jer su modri doista radili ono za šta su bili dresirani i plaćeni, sviđalo mi se i kad pred RTS-om hiljade ljudi viču „av, av“, mada nisam bio načisto je li to omaž plavome kordonu ili kreativcima unutar zgrade, ali kad god bi moji saborci za demokratiju počeli policajcima da viču „ustaše“, obuzimala bi me teška mrzovolja: je li moguće da za pedeset godina nismo uspeli da smislimo nijedan nov, domaći i mirnodopski izraz, nego neprecizni kakvim nas je bog stvorio još rabimo termin iz NOB-a?
Da i ne govorim kako takvi pokliči padaju pravim ustašama dok u krugu svojih porodica na televiziji gledaju izveštaje iz nepokornog Beograda! Šta ako danas prate „Utisak nedelje“ kao mi njihovog „Milijunaša“?! Kako li je čestitom starini, držećem i cenjenom časniku Pavelićeve bojne koga unuci pitaju – deda, jesi li tukao civile, jesi li kosovske Srbe pozvao da izađu na izbore, ili si u okviru vlastitih mogućnosti svojski poradio na tisućljetnjem snu o NDH-a makar radi toga i poginuo što se, hvala Gospi, ipak nije desilo?
Zar se SANU ne oseća obaveznom da izda ma i džepni rečnik uvreda kako bi se u ovu važnu sferu unelo nešto reda i raznovrsnosti? Radikali bi u međuvremenu mogli da u sali Magistrata saborno pogledaju film Montija Pajtona o Sv. Gralu, šta ubogi komandir straže sa kule saspe u lice delegaciji koja bi da vrbuje njihovog usnulog gospodara, a ne – Tadić je ustaša!
Potpuni ustaša bi poleteo da potpiše blanko papir gde bi albanski separatisti na njihovom maternjem jeziku dopisali šta im drago (a zna se da im je NDK iber ales!), predsednik je, naprotiv, naredio da se iz njegovog okruženja ukloni sav pisaći pribor na čelu sa penkalom, darom đaka kojima je bio razredni, pre će se, kaže, vratiti u mrsku zbornicu nego da potpiše nezavisnost Kosova, rather hard right than easy wrong, što bi rekao Vuk Drašković. Predsednika su svojevremeno crtali sa kečetom na temenu, ali umesto da zadobije zlokobni arbanaškoarnautski izraz više je ličio na Svetog oca koji je na ekumenski poziv Sinoda posetio Srbiju. Da ga sutra najbolji radikalski karikaturista nacrta u crnoj uniformi ona bi samo naglasila njegovu stasitost (možda i više nego kožna jakna ministra odbrane u kojoj sada borbenim avionima leti Z. Stanković): kad bih baš morao da zamislim predsednika kao Hrvata koji nije blagovremeno otišao u partizane, pre ga vidim kao dobrohotnog domobrana, nekog zagorskog Švejka, nego kao ustašu, ali ako javni tužioci, i srpski i hrvatski, smatraju da uvrede nema, ko sam ja da se potresam!
Petoljetka Zorana Stankovića
Voleo bih da me Svevišnji podari dugim životom kako bih video hoće li Zoran Stanković doista dati ostavku. Malo koja ostavka ima toliko razvojnih faza – pravi petogodišnji plan iz sovjetskog NEP-a ili iz našeg socijalističkog kakvog-takvog ipak razvoja: ako vojni obaveštajci ne mogu da uhvate Mladića, za šta su plaćeni, stambeno zbrinuti i štaviše povlašćeni, onda rukovodstvo te službe mora biti smenjeno. Vlada bi (faza II) imenovala novo kome bi isto trebalo pružiti par godina da se srodi sa dužnošću, a ako i nova vrhovna komanda ne uđe beguncu u trag, ministar Stanković daće ostavku! Kad se na tako nešto obaveže čovek koji je već iskusio gorčinu penzionerstva, odakle je vraćen da popuni bolnu prazninu nakon izmaknuća Davinića, to je događaj koji vredi sačekati.
Propala kapara Miletu Dragiću?
Čitam da je Savet ministara poništio ugovor sa Miletom Dragićem. Nisu se Mileta radi niti sastali nego su se čuli telefonom i gle, svi su bili da se sramni pakt poništi, nešto slično pokušano je i sa jevrejskom braćom, objasnili smo da se Prvoslav šalio naručujući satelit, ta bile su paterice 1. aprila, oni to očito ne slave, mi nismo špijunska nacija i odustajemo od zakupa satelita, ali nam je odonud uzvraćeno: ako ste ratnički narod morate od nas kupiti toliko i toliko naših automata marke tavor pa do mile volje šenlučite ako u njihovom garantnom roku ne zaratite ni sa kim.
Da li je domaćem liferantu data kapara koja sada propada a o kojoj se nama ništa ne govori da se ne bismo badava jedili, ili je ugovoru prethodilo nešto zbog čega se država uzdaje da će njezin dojučerašnji velepartner biti quiet, iako potonji trenutno ima advokata koji verolomnu vrhušku podseća da ugovor kao i batina ima dva kraja?
