Znate li šta je simultanka? Svojevrsni šahovski „turnir“ u kojem jedan šahista – obično vrhunski profesionalac – igra više partija istovremeno, na primer dvadeset, protiv isto toliko protivnika (obično prosečnih i anonimnih igrača, ako ne i čistih hobističkih pacera). Svako se, dakle, muči i znoji nad svojom šahovskom tablom i nad svojom partijom, jedino Maestro ide od table do table kao što pčelica Maja prpošno leti s cveta na cvet, jer je on kadar da igra protiv svih njih uporedo. Inače ne bi ni bio to što jeste.
Aleksandar Vučić voli da zamišlja sebe kao političkog velemajstora, i to zamišljanje mu ide tako dobro – uostalom, trenirao je decenijama, a nikada ništa drugo u životu nije ni radio – da se čini da je i sam poverovao u sopstvene fantazije i autoprojekcije. Ili možda ipak ne? Jer, naposletku, Vučićeve simultanke se nikada ne dogode: on samo „preti“ da bi se mogle dogoditi, ali te najave se redovno pokažu kao verbalni ekstrakti one čuvene kafanske „pustite me da ga razbijem“ koja se u pravom trenutku pretvori u „dr’žte me da ga ne razbijem“.
O čemu se tu, dakle, radi? Otkad je ovaj čovek prekrio Srbiju, javni je dijalog gotovo sasvim zamro, a bilo kakvo javno, slobodno i ravnopravno sučeljavanje različitih političkih projekata i ponuda što ukinuto, što gurnuto na marginu. Samog Vučića, pak, ni u kakvom dijalogu nema – osim ako ne mislite da je to ono kad krene da se petparački prepucava s retkim preostalim novinarima koji bi ga na pres konferencijama pitali nešto što je u javnom, a ne njegovom interesu. U takvim okolnostima, normalna politička debata prirodno zamire i izumire. Ali, ako već nema nje, kao surogat imamo povremeno Vučićevo bahato puvakanje u stilu „dovedite mi petoricu opozicionih lidera da ih sve odjednom smažem za doručak“. Samo što se narečeno „dovođenje“ iz nekog čudnog razloga nikada ne dogodi, a neće biti da je zato što bi ovi potonji odbili da se pojave u njemu.
I tako to traje već pet-šest godina, i ne vidi se da će skoro kraj ove pažljivo smišljene i sprovedene degeneracije javnog govora. Jedino što se u međuvremenu menja jeste izvesno inflatorno nagomilavanje, tj. uvećavanje broja suparnika u imaginarnoj Vučićevoj simultanki. Tako je ovih dana za RTS rekao i ovo: „Spreman sam da dođem i protiv deset opozicionih lidera, al’ ne da biram jednog ili dvojicu nego da imam deset i da imam isto vreme kao svako od njih. Je’l to fer? Dovedite ih i ja dolazim i pobediću ih sve“.
Teško je nabrojati šta je sve fundamentalno pogrešno u ovom kvazi-mačo paunisanju (tako, uostalom, karakterističnom za Punjene ptice). Ne znaš odakle da kreneš i gde da se zaustaviš, jer je sve šuplje sa koje god strane ga zahvatio. Najpre, ništa od ovoga („deset na jednog“ i tome slično) neće se nikada dogoditi, i to odlično znaju i onaj koji to izgovara i onaj koji sluša i oni kojima je ovo tobože ponuđeno. Potom, i kad bi bilo zamislivo da se dogodi, a nije, u osnovi bi bilo besmisleno i karikaturalno, i niko razuman ne bi ni pristao da u tome učestvuje. Naime, tako se u normalnom demokratskom društvu ne debatuje s političkim suparnicima, jer bi to više ličilo na bahati egzibicionizam i na spektakluk posvećen opsenjivanju prostih nego na suvislu raspravu o bilo čemu, više na farsičnu graju nego na polemičku razmenu mišljenja i ideja odraslih i ozbiljnih ljudi (plus Vučić). Ili, drukčije i medijskom ukusu Vučićevom bliže, pre bi to bio reality show nego prilog unapređenju demokratske političke kulture.
Ali, ima još nešto što je tu fundamentalno naopako, a to je fakat da Vučić nema nikakav problem (o stidu neću ni pokušati da zucnem) da govori kao da se ama baš niko više ni ne seća stvarnosti pre 2012. godine, pa se samim tim niko više ne pamti ni kako je to izgledalo kada bi stvarni, realno postojeći i na skromne individualne resurse oslonjeni Vučić – tada usidren duboko u radikalskoj, pa naprednjačkoj opoziciji – učestvovao u javnoj debati. Teatralan, pasivno-agresivan, muklo patetičan, isprazan, s večitim nadurenim izrazom uvređene veličine kojoj se čini očigledna nepravda i koja ne dobija dovoljno tetošenja, Vučić je u najvećem delu javnih debata bio inferoran čak i mnogima koje ne krasi ni osobita pamet ni retorički dar, a kamoli objektivno boljima od sebe. A kada smo poslednji put mogli da ga gledamo bez unapred uključene zaštite, u sučeljavanju jedan-na-jedan sa Oljom Bećković, demontiran je kao neka stara tavanska skalamerija. To je O. B., doduše, platila emisijom i karijerom. Ali je Pantokrator u nastajanju naučio lekciju, i pobrinuo se da se ništa slično više ne ponovi, tj. da se sistematski ukinu i same pretpostavke za mogućnost tako nečega. Ako to u praksi znači kolaps javnog dijaloga u zemlji, koga je briga? Njemu to sigurno nije iz oka ispalo. Uostalom, da dijalog nešto vredi, onda bi u njemu uvek Vučić izdominirao, a ne da ga i Janko i Marko klepaju po ušima kako stignu. Na kraju krajeva, govorimo o čoveku kojeg je fudbaler Savo M. rastavio na sastavne delove u živom prenosu. Ne, dakle, predsednik SANU, slavni književnik, velika naučnica ili eminentni filozof, nego jedan veseljak što ceo život nabija kožnu mešinu po zelenoj travi.
E, zato Srbija danas mora da izgleda ovako kako izgleda: kao mahniti monolog na autopilotu jednog sasvim izgubljenog čoveka, koji je ušao u više brojeva prevelike cipele, i više ni ne ume da se sazuje. Otuda i larmanje tipa „dajte mi desetoricu“; nema tu simultanke, samo jedan otužni simulant, zamorna pokora sebi i svetu.
