Inicijativa „Kultura u blokadi“ pozvala je u ponedeljak na blokadu zgrade Ministarstva kulture. Odazvao se veliki broj pojedinaca, esnafskih umetničkih grupa poput filmskih radnika, baletskih igrača, likovnih umetnika, muzičara, zatim umetnika Nezavisne kulturne scene Srbije, ustanova poput Pozorišta na Terazijama i Beogradske filharmonije, studenata na čelu onih sa Fakulteta dramskih umetnika i veliki broj građana.
Dok su protestovali, obratio im se ministar kulture Nikola Selaković. Ali ne uživo, nije došao pred njih i porazgovarao sa njima koji su mu došli pred vrata, kao što bi uradio svaki srpski domaćin, nego im je poslao poruku – putem Instagrama, video zapisom, onako kako to svakodnevno radi predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Kako se samo sada divno živi
Snimao se u svojoj kancelariji ispred dve državne zastave kako bi oni koji ga gledaju, sve vreme imali na umu ko je i šta je on.
Ministarstka kancelarija gleda na Vlajkovićevu ulicu, a prozori očigledno nisu otporni na pištaljke, pa je buka u fonu od početka do kraja ministrovog snimka. Kao onomad što su bile zvučna pozadina predsednikovog obraćanja iz Predsedništva. Da nije hteo da doživi isto što i predsednik, Selaković je mogao da se skloni u neku prostoriju bez buke.
Po treperavom glasu, delovao je kao da mu nije ugodno dok radi to što radi. Nije to bilo zbog treme, Selaković ima velikog iskustva u javnim nastupima. A pogotovo nije zbog strepnje da li će uspeti da kaže sve što hoće, jer on odavno zna napamet šta i kako treba da kaže.
Na primer, da život u Srbiji nikad nije bio bolji, baš u ovom trenutku, dok ljudi protestuju, pa ih podsetio kako im je navodno nekad loše bilo, dok Srpska napredna stranka nije došla na vlast. I Vučić je pre neki dan ubeđivao jednog invalida koji prima penziju od 8000 dinara da mu nikad nije bilo bolje nego sad.
Nek se samo sete, rekao je Selaković, kako im je bilo dok su kulturu vodili „Đilas, Šolak, Marinika, Ješić i ostali separatisti u pokušaju sa severa naše otadžbine“, a kako im je sad, kad je ovogodišnji budžet kulture za 17 odsto veći nego prošlogodišnji.
Obmana i lažna obećanja
Da im je to omogućio, ljudi u kulturi bi mu rekli kako to nije tačno. I pored tog povećanja, zbog inflacije i ko zna još čega, država je ove godine procentualno u odnosu na celokupni svoj budžet izdvojila manje nego prošle godine: sad je 0.67 odsto, a bilo je 0,68 odsto. A to nije više, nego je manje.
Da ga nije štitio Instagram, rekli bi mu i da su njegovi argumenti zapravo samo obećanja.
Sad je najavio da će otvaranje Spomen-muzeja Nadežde i Rastka Petrović biti za mesec dana, iako je u decembru govorio da će biti ovog februara, i iako je pre toga navodio neke druge rokove. Nakon toga će, obećao je, početi i obnova Galerije fresaka, Galerije Milene Pavlović Barili u Požarevcu, Muzeja staklarstva u Paraćinu, Centra Mihajla Pupina u Idvoru.
Kao da sve ovo nije već ko zna koliko puta obećavao, samo sa rokovima koji su do sada već prošli. Isto kao predsednik.
Poručio je i da je „nastavak ulaganja u kulturu moguć samo ako na čelu države imamo ozbiljne ljude kao što je predsednik Vučić, ako imamo ozbiljnu i stabilnu Vladu, srpsku Vladu, Vladu koja će voditi i srpsku kulturnu politiku“.
Akcenat je na rečima „samo ako“. Znači, poruka je da u suprotnom kultura neće dobiti ni ovoliko koliko sad dobija.
Kao da to nije kultura njegove rođene zemlje, nego nekog koga smatra za neprijatelja, na primer kultura opozicije.
Selaković je bio svestan pištaljki. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
