Rado ću priznati: ne bi bilo pogrešno reći da je jedna od konstanti ove rubrike trajna fascinacija ljudskom glupošću. Ali ne radi se tu o nekoj „običnoj“ gluposti ljudskoj, jer prema njoj i ne treba biti baš odviše strog: svi smo mi, je l’ te, tako nesavršeni, tako krvavi ispod kože… Tema je, dakle, glupost u korelaciji sa moći, to jest glupost koja ima Moć. Glupost na položaju, takoreći. Glupost koja aktivno obespamećuje svet. Neretko su izvori i razmatrani pojavni oblici te gluposti u „visokoj“ politici i u svetu tobože apstraktnih ideja, ali ja vam, iskreno, najvolijem one koje se daju protabiriti iz „trivijalne“ svakodnevice, ponekad upravo „komunalne“ naravi. Zašto? Valjda otuda što se ona tu ne može tako lako maskirati „visokoparnim“ rečima, pa je sve gledaš onako golu i smešnu, i krstiš se u čudu da li je moguće da ima nekoga ko je ne raspoznaje…
Doduše, u našoj se današnjoj priči manje radi o gluposti a više o elementarnom bezobrazluku; glupost je tu kanda samo osobina onih koji ćute i trpe. Okej, da počnemo. Dobio tako Novi Sad pre nekog vremena gradsku upravu, pretežno radikalsku, karakteristično elitnu – sve genije do pametnice, sve majstor do legende. A ima i Igor Mirović. U redu, šta da se radi, birali ste – evo vam. Kad, u zlo doba, ta i takva uprava rešila da Novom Sadu podari autobusku stanicu – onu „glavnu“, međugradsku. Oh, zar je sad nema, jadan ne bio!? Ma ima, naravno da ima: okej, nije ni mnogo nova ni mnogo raskošna, ali pristojno služi svrsi, i još se nalazi na idealnoj lokaciji, lako dostupnoj manje-više svima. A njen vlasnik je Grad, to jest Gradsko saobraćajno preduzeće (GSP iliti GRAS), koje je u gradskoj svojini. Samo, tu u priču uleću oni kobni faktori sa početka teksta, verovatno udruženi i sa gramzivošću i još nekim njojzi srodnim, odreda divnim ljudskim osobinama. Nepoznat Netko namislio je, naime, da postojeću stanicu zameni novom, i dodelio – bez konkursa, tendera, čega god – izgradnju dotične (i buduće vlasništvo, dakako) autotransportnom preduzeću „Vojvodina“, od prošle godine privatizovanom, u vlasništvu stanovitog Dević Ilije iz Beograda. Zli Jezici kažu da se radikali tako revanširaju Deviću koji je, navodno, pomogao kampanju Maje Gojković; Dević to inteligentno demantuje tvrdeći da „ne poznaje Maju Gojković i nije član nijedne stranke“, kao da ga je neko uopšte pitao za članstva i poznanstva. E sad, u čemu je belaj? Prvo: GSP, te posredno Grad i građani, od staničnih usluga Međumesne autobuske stanice (MAS) prihoduju lepe pare; odgovorni ljudi iz GRAS-a napominju da je ona „jedini profitabilan deo firme“. I sada će to lepo neko sve da pokloni građaninu Dević Iliji, a ti, podaniče, finansiraj GSP kako znaš. Nisam ekonomski soc-nostalgičar i nemam nikakav ideološki zazor prema Zlom Privatniku, ali: „Vojvodina“ je veliki međugradski autobuski prevoznik. Ako ona bude vlasnik stanice, jasno je da će protežirati svoje polaske. Naravno, oni će to demantovati, ali u to nema sumnje, to se tako radi – pogledajte samo kako npr. Nišekspres drži svoju autobusku stanicu u Nišu: svi drugi prevoznici su bedni podstanari. Zato je, da ne bi bilo sukoba interesa, najbolje da vlasnik tako važne stanice ne bude i sam prevoznik – uporedite to sa Beogradskom autobuskom stanicom (BAS), gde je baš to slučaj, i to funkcioniše. Oh, ali i GSP je prevoznik? Da, ali gradski i prigradski: u međugradskom saobraćaju ga nema, otuda je u ovoj priči „neutralan“.
Možda je „običnom građaninu“ ovo sve naizgled nevažno i apstraktno, ali lokacija stnice to nikako nije: Gradska uprava i Dević Ilija krenuli su da grade novu stanicu bogu iza leđa, na nekakvom Devića poljančetu. Da vas podsetim: sadašnja je štacija odmah do svoje železničke sestre, što je idealno; nalazi se na samom početku (ili kraju) glavnog gradskog bulevara, odlično je povezana sa celim gradom. Umesto svega toga, ubuduće svi Novosađani i njihovi gosti trebalo bi da šipče sa nekakve utrine u depresivnoj severnoj suburbiji, dobroj za industrijsku zonu, lošoj za sve ostalo (osim možda za taksiste…). Zašto & za čije babe zdravlje? Devićeve, naravno, i verovatno još ponečije.
Hajde da rezimiramo – šta smo ovde imali? Imamo glupu, slepu, brahijalnu silu Novca i Moći koja vas ubeđuje da treba da batalite ono što imate, i da to krotko poklonite nekome ko će „zauzvrat“ da vam da nešto drugo, što vam uopšte ne treba, naročito ne tamo, na onom poljančetu; kao da vam neko odreže zdravu nogu zato da bi vam prodao štap. A slučajno je i direktor fabrike štapova, ili njegov kumašin. I da se razumemo, ne radi se o nekom bizarnom predlogu, zrelom za zaborav: jok, ovoj ekipi se jako žuri, pa već naveliko priprema svoj naum, namerna da već na leto otvori svoj The Objekat. Čemu žurba? Radi se o tipičnoj ideologiji svršenog čina: „daj da mi to oposlimo dok možemo, posle mogu da nam pljunu pod prozor“. Jedina dobra vest je što Gradski odbor DS-a najavljuje da to neće tako ići, i da će oni sve to ako se/kada se vrate na vlast, svakako vratiti u prvobitno stanje. Zašto je to važno, i zašto ovo nije samo priča o nekom Iliji, Igoru, Maji, kome već, i o tamo nekoj autobuskoj stanici? Zato što je to priča o sadejstvu Gluposti, Novca, Bezobrazluka i Moći, koje uvek računa s tim da mu se može dok mu se može. I da je ono što učini nepovratno. Pa, može li mu se? Ako je odgovor potvrdan, onda smo svi mi magarci, i za nas i nije stanica, nego štala. I to sa dve bale sena, pa da pocrkamo od gladi dok se odlučimo za pravu!
