Godinama smo slušali političare opozicije i analitičare kako pričaju da vlast u Srbiji „nema legitimitet“.
Te zato što krade izbore, kontroliše medije, te zato što predsednik Aleksandar Vučić rutinski boravi u vanustavnom ofsajdu, ili zato što je „međunarodna zajednica“ videla šta radi pa mu to više neće proći.
Zajedničko tim tlapnjama o „legitimitetu“ bilo je da su – promašene. Da su na banalnom nivou netačne.
Jer, legitimitet postoji sve dok vlast može da vrši vlast onako kako hoće. Sve dok može da upravlja zemljom uz sporedne, jalove otpore, sve dok može da lapa narodne pare i radi sve što je naumila.
Ali, sada je legitimitet nestao. Ne jer su izbori kradeni, mediji na kratkom povocu, Vučić van Ustava, a neko spolja to vidi.
Nego zato što su građani u bitnoj meri rekli da je dosta i da ovako više ne može, otržući dizgine iz ruku Vučića i svite njegovih čankolizaca.
Štrajk se širi
Šta imamo sada? Imamo pobunu studenata. Univerzitet, kao jedan od pršljenova društvene kičme, kao velika institucija – ne radi. Uprkos silnim pokušajima vlasti da studente kupi, zastraši, ocrni ili podmetne svoje začešljane studente.
Od ponedeljka (20. januar) advokati su u štrajku podrške studentima, zaustavljajući praktično pravosuđe.
Istog dana vlast će moći samo da pišti kroz uši jer brojne škole neće raditi, iako su oni obećali pare za nastavnike i sklepali neki dil sa sindikatima. Mnogi nastavnici odbiće poslušnost i stati uz đake i studente. I to uprkos direktnim pretnjama otkazima.
Kako je javilo „Vreme“, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture odbio je da ukloni Generalštab sa spiska kulturne baštine. To su učinili zaposleni solidarno, uprkos partijski nameštenom direktoru.
Vučić krstari po televizijama, laže da mu prete ubistvom, hvali se BDP-om, nastavlja da satanizuje kritičare uprkos tome što je obećao da će „vagati svaku reč“ kad je jedan inspirisani ludak automobilom umalo ubio studentkinju na blokadi.
Ali, to što Vučić priča više nije važno. Njega više niko ne sluša osim male kaste omađijanih propagandom.
Ne igra se na sat
Godinama je dakle bilo da su kritičari vlasti mogli da pričaju šta hoće, da izađu na ulice u ma kolikom broju – vlast i njene poslove to nije dodirivalo, iako ih je možda nerviralo.
Sada je obrnuto, Vučić i njegovi mogu da pričaju šta hoće, da se lože na nekakav „savetodavni referendum“, da već oglašavaju na prodaju stanove u „Trampovoj kuli“ u Beogradu – pobunu to ne dodiruje jer je strah nestao. Poslušnost se odbija i time je legitimitet vlasti otišao dođavola.
To se desilo jednom za svagda i nazad više nema. Od ove središnjice partije stvari mogu ići samo u jednom pravcu – ka porazu režima i putu u Zabelu.
Pitanje je da li će plamen odmah ili kasnije prerasti u generalni štrajk, da li će vlast uvideti da je njeno prošlo – mada takve vlasti retko išta uviđaju – i pristati na prelaznu vladu i poštene izbore.
Partija se ne igra na sat. Dekadentna faza režima može da traje kraće ili duže, a njihov poslednji hropac može biti glasan ili tih, miran ili krvav. Ali sve je to u svetlu veličine događaja tek pikanterija.