Iako potpuno svesni da nemaju nikakav legitimitet u Beogradu, paralelno sa naseljavanjem birača u prestonicu, naprednjački multimilioneri nastavljaju sa rušenjem našeg grada. Posle Hercegovačke, Autobuske i Železničke stanice, zgrade SIMPO, na liniji širenja njihovih ličnih interesa se našao i Beogadski sajam.
Pravila u tom naprednjačkom divljem urbanizmu su jasna: ciljaju se isključivo parcele na najluksuznijim lokacijama koje se neretko nalaze unutar zona zaštite kulturno-istorijskog nasleđa. Ovaj „problem“ se rešava ili tako što se predmeti odlože u fioku dok rok važenja prethodne zaštite ne istekne, ili se objekat samozapali poput tramvajskog Depoa, ili se, jednostavno, odluka o utvrđivanju za spomenik kulture preinači.
Dve odluke Vlade
Upravo se to dogodilo kada je u pitanju Beogradski sajam. Odlukom Vlade Republike Srbije, Beogradski sajam je bio proglašen spomenikom kulture kao celina u „Službenom glasniku RS“ broj 4/2009.
U obrazloženju stoji da je ovaj „spomenik kulture sagrađen između 1954. i 1957. godine, prema projektu projektantskog tima koji su činili arhitekta Milorad Pantović i inženjeri Branko Žeželj i Milan Krstić. Zamišljen je kao savremeno oblikovani urbanistički kompleks, čiji je kompozicioni akcenat stavljen na tri izložbena paviljona pod kupolama, međusobno povezana pasarelama.
Svojim specifičnim rešenjem spomenik kulture čini zasebnu kategoriju u sistemu građenja izložbenih hala kakva nije primenjena ni na jednom do tada izgrađenom sajmu. Svaka pojedinačna sajamska hala, a naročito Univerzalna hala sa rebrastom kupolom raspona 97,5 m, u trenutku građenja predstavljala je pravi graditeljski podvig i izuzetno konstruktivno ostvarenje, koje je moglo da se poredi sa najpoznatijim svetskim primerima ove vrste konstrukcije. Definisanje koncepta ostvareno je kroz usvajanje principa ritmičnog rasporeda masa, jedinstvo građevinskih materijala i prožimanje unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora posredstvom velikih staklenih površina. Ekspresivni izgled pojedinačnih objekata postignut je kontrastiranjem mase i praznog prostora, horizontala i vertikala, svetlosti i senke.
Spomenik kulture je jedno od najvrednijih dela srpske posleratne arhitekture. Predstavlja usaglašenu celinu, izuzetnih prostornih i arhitektonskih vrednosti, svedočanstvo domaćeg tehničkog, tehnološkog, naučnog i kreativnog uzleta društva krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina dvadesetog veka. Ovim projektom, pre svega arhitektonsko-urbanističkom koncepcijom ansambla, jugoslovenska arhitektura zauzela je značajno mesto u evropskoj konkurenciji, dok su tehničke inovacije i originalne strukture sajamskih hala dale izuzetan doprinos razvoju domaćeg konstruktorstva, naročito sajamske arhitekture. Svojim urbanističkim i arhitektonskim rešenjem, znatnim dimenzijama, skladnošću oblika i opštom impozantnošću, spomenik kulture svrstava se među najuspelija ostvarenja domaće arhitekture.
Kao mere zaštite spomenika kulture utvrđene su „očuvanje autentičnog izgleda kompleksa, horizontalnog i vertikalnog gabarita objekata, konstruktivnih elemenata arhitekture, originalnih materijala, funkcionalnih karakteristika i celovitosti prostora spomenika kulture“, ko i „svaka promena arhitektonske celine“.
Već u „Službenom glasniku broj 16/2009 ta odluka je bila preinačena, tako da se od marta 2009. spomenikom kulture smatra samo Hala 1 Beogradskog sajma.
Tu stoji da se samo „Hala 1 Beogradskog sajma utvrđuje za spomenik kulture“ koji svojim specifičnim rešenjem čini „zasebnu kategoriju“ u sistemu građenja izložbenih hala.
Drugima rečima, ostalo može da se ruši.
Rešenje da deo spomenika kulture više nije zaštićen potpisao je tadašnji prvi potpredsednik Vlade Ivica Dačić.
Ima neka tajna veza
Pitate se kakve ovo veze ima sa Vučićevim režimom? Veza se zove G17 plus. Te 2009. godine, na čelu ministarstva kulture, koje je najodgovornije za ovakve pojave, nalazio se kadar G17 plus. Posle izbora 2012. godine, ova politička stranka je omogućila da se formira prva SNS vlada i bila je deo te vlasti u koaliciji sa SNS i SPS, dok je lider G17 plus Mlađan Dinkić postao savetnik Aleksandra Vučića za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Upravo za saradnju sa državom iz koje, navodno, dolaze investitori za ovaj projekat pljačke i uništavanja našeg grada – „Beograd na vodi“.
Niko više ne gaji iluzije da u redovima Srpske napredne stranke postoje savesni i čestiti ljudi koji bi ovo bezumno razaranje jednog grada zarad lične koristi mogli da zaustave. Zato pozivam stručnu javnost, pozivam pre svega stručnjake iz Zavoda za zaštitu kulture grada Beograda, Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, Ministarstva kulture, kao i nezavisnih stručnih organizacija da se konačno oglase i jasno kažu da li žele da žive u gradu u kome je u mirnodopskim uslovima uništeno više od stotinu objekata koji su na neki način smatrani kulturno-istorijskim nasleđem? Pozivam ih da razmisle koja će biti njihova svrha ukoliko ova vlast nastavi da nesmetano uništava Beograd?
Autorka je odbornica odborničke grupe Demokratske stranke-Bedem u Skupštini grada Beograda
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
