Rizu imaš, ličnu kartu nemaš

Eto na šta spade koliko do juče silno razgranata beogradska FM piraterija – da joj popovi, đakoni i kaluđeri čuvaju obraz i spasavaju čast! Kakav zaguljen underground, hebote! Što bi rekao Eyesburn-pesnik: rizu imaš, ličnu kartu nemaš… Ne, vaistinu, koliko do pre neki mesec svaki ozbiljniji periferijski roštiljdžija smatrao je pitanjem prestiža da zapati bar jednu radio stanicu-divljakušu, a sad najedared nigde ništa, samo Legalni Emiteri (poput ljupkog Radio Fokusa, ponosnog čuvara germanskog duha tridesetih godina) legalno emituju svoju legalnu prazninu… Medijsko „podzemlje“ spade, dakle, na jedno jedino slovo, ono ćirilično, stilizovano u „miroslavljevskom“ stilu: Glas crkve je, prema rečima nadležnog lica iz RATEL-a, „poslednja aktivna piratska stanica u Beogradu“. Doduše, ovo „aktivna“ je trebalo da važi samo do minulog ponedeonika, kada su nadležna lica trebala da zapečate beogradski predajnik radio stanice čiji je osnivač (u međuvremenu razdvojena) Eparhija šabačko-valjevska, a alfa, omega, bog, batina i još ponešto protođakon Ljubomir Ranković (bajdvej, je l’ protođakon manje od đakona ili više od đakona, nikako da dokonam?!). Inspektori su zaista izašli na lice mesta, nije da nisu, ali ne lezi vraže: dogodio im se narod u vidu nekoliko desetina vernih slušalaca koji su svojim gipkim telima i britkim rečima sprečili službeno osoblje da počini taj „zločin prema srpskoj duhovnosti“. I tako je Glas crkve o(p)stao u prestoničkom etru, a šta će i kako će biti ubuduće, jošte se ne zna. Mada se naslutiti može: ni med piratima ni pravice, da parafraziramo jednog zabludelog inoverničkog poetu. Što će reći da postoje pirati-Jupiteri i pirati-volovi, pa se vlast u skladu s tim i ponaša; kako i ne bi, kad je u ovoj pitoresknoj zemlji Crkva sve više sila izvan i iznad društva, čijim mrgodnim odličnicima izabrani „narodni predstavnici“ pokorno balave stopala.

Ovo je jedna od onih stupidnih situacija – za kakve smo ovde provereni majstori – u kojoj niko nije u pravu i nijedna odluka nije dobra, jer su stvari iz korena nakrivo nasađene. Zakon na koji se poziva država, kroz RRA i RATEL, jednim je delom upravo idiotski, i to je već proizvelo razne probleme. Njemu možete zahvaliti što više nema, na primer, alternativnog SKC radija, ali i Koncerta Studija B, beogradske frekvencije Stereorame, ili novosadske Radio Stotke, bitnog kamena-međaša u zasnivanju profesionalnog mejnstrima u nas. Uz gomilu šodera koji je i trebalo podaviti iz ekoloških razloga, pogašeno je štošta što je valjalo ili moglo valjati. Po istom je principu trebalo da strada i Glas crkve, tačnije, samo njegova beogradska frekvencija, pošto ostale još nisu raspodeljene. Da li je to dobro? Nije, naravno. U principu, zaista nema suvislog razloga da Glas crkve ne ostane u etru, i ako je do toga – on ima moju podršku. Međutim, nije ga bilo – suvislog razloga, naime – ni za preostale stanice koje sam nabrojao, pa su ove ipak nestale. Elem, zakonska rešenja jesu jednim delom idiotska i štetočinska, ali zato ih treba ili u celosti primenjivati ili, još bolje, u celosti odbaciti, tj. izmeniti. Naročito kada je u pitanju FM etar nad Beogradom. Umesto toga, GC je i dalje tu, i to tako što su ga „odbranili“ njegovi fanovi, neki dragi likovi koji su isleđivali RATEL-ove inspektore imaju li decu, da li su vernici, i da li su uopšte Srbi. A posebno ih je razgnevilo kad su videli da je rešenje s kojim su inspektori došli u prostorije radija napisano dušmanskom latinicom. Pa su ih izmarširali na popravni. Baš draga stvorenja, hrišćanska, na ranu da ih previješ.

Ovde je, međutim, (naj)zanimljivije nešto drugo. U danima pred najavljeno gašenje predajnika, protođakon R. nadigao je nešto medijske galame sračunate na to da animira javnost i spreči gašenje predajnika; dovde je stvar u granicama sasvim legitimne samoodbrane, nemam primedbi. Ko je kriv pankerima i reperima, ili ljubiteljima klasične muzike, što nisu onomad umeli da se samoorganizuju?! Međutim, Ranković je demonstrirao svoje (eh, da je samo njegovo!) specifično shvatanje demokratske i sekularne države dvadeset i prvog veka apelovanjem na tehnopremijera Koštunica Vojislava i tehnoministra policije Jočić Dragana da „kao vernici“ ne dopuste gašenje predajnika GC. Ako je suditi po tome da policija nije asistirala inspektorima RATEL-a u ponedeljak, možda su ga ovi „kao vernici“ i poslušali… Uostalom, poznato je da Koštunica nerado priča na slavi o svetovnim temama, a Jočić s gađenjem odbija da evocira uspomene na mladost „dok gori Hilandar“.

Hoće se reći ovo: nikoga nije briga da li su građani Koštunica V., Jočić D. ili ne-znam-već-ko, vernici (ove ili one konfesije), agnostici, ateisti, ili šta već. To je njihova privatna stvar. Oni su lica izabrana na određene funkcije, sa kojih imaju delovati u skladu sa Ustavom i zakonima. Oni preko svog vremenski i zakonski ograničenog mandata troše pare svih nas i političku volju većine nas, te je to da li oni „lično“ veruju u Isusa, Muhameda, Budu, Deda Mraza, Karla Marksa, Igija Popa, Zelenog Zuba ili Samantu Foks, sa stanovišta njihovih ovlašćenja i dužnosti savršeno irelevantno. P(r)ozivati visokog državnog funkcionera da učini – ili pak ne učini – nešto zato što je njegovo privatno versko ubeđenje ovakvo ili onakvo, znači direktan poziv na nejednakost tretmana državljana pred zakonom, i na uvođenje vanzakonskih i vanpolitičkih kategorija u rad i odluke izabranih ili postavljenih funkcionera državne uprave. A to, kako bih vam rekao, takođe može – ali u teokratiji. Ko to voli, eno mu Islamske Republike Iran, pa neka uživa.

A opet, znamo i vi i ja, nije pravi problem u onome ko, kao protođakon Ranković, „poziva“ nekoga na ovo ili ono. Problem je u onima koji se takvom, neustavnom pozivu glasno ili barem prećutno odazovu!