Sudeći po stravičnim vestima koje sustižu jedna drugu dok potresen ispisujem ove redove (utorak poslepodne), teška je tragedija zadesila Srbiju, a samim tim i celo napredno čovečanstvo. Šta to bi – je l’ meteor? Je l’ epidemija kuge? Je l’ najezda skakavaca? Je l’ „Generacija 5“ najavila povratnički album i turneju, zajedno s Galijom, Džakartom, Kerberom, Pilotima, Alisom, Srđanom Marjanovićem i nadasve grupom Ruž? Ma ne, ništa od toga, nego Skupština Srbije izgleda ipak neće, onako đuturativno i aklamativno, usvojiti tekst Rezolucije ili Deklaracije kojom najviše predstavničko telo ove zemlje najoštrije osuđuje sve zločine koje je iko ikada igde u vaskolikoj istoriji ljudske vrste učinio bilo kome, bilo kako i iz bilo kojih pobuda uključujući i fatalnu nepažnju ili nestručnost u rukovanju hladnim i toplim oružjem. Može li to, braćo i sestre, malko konkretnije da se formuliše, sevap je? Pa dobro, eto, na primer „na prostorima bivše Jugoslavije“, štaviše, recimo – ako baš insistirate – u izvesnoj Srebrenici ili Bratuncu, Sarajevu ili Klečki, „Bljesku“ ili „Oluji“…
Zgađenu šalu na stranu, koliko god ljudski duboko saosećao s predubokim duševnim bolom predsednika Skupštine Predraga Markovića, koji kanda ceni da mu je ovo skupštinarsko saborovanje moglo biti životnim državničkim projektom, držim da je ovo manje-više prva bez ostatka dobra vest domaćeg porekla kada je u pitanju ponašanje „političke klase“ u Srbiji Posle Filma. Kojeg filma? Manimo se prenemaganja. Naime, samo se jedna stvar mogla desiti koja bi bila gora od neizglasavanja famozne rezolucije/deklaracije: to je njeno izglasavanje. Ovo s obzirom na njen ponuđeni sadržaj, bilo u radikalskoj hard core, deesesovskoj full flavour ili predragmarkovićevskoj light varijanti. Jerbo se sve ove gradacije beščašća i besmisla svode na isto: na neodgovorno i nedostojno pimplanje i cinculiranje sa stvarima preozbiljnim da bi bile prepuštene ovako trećerazrednoj ekipi kao što je to ova koja, avaj, čini gro i vlasti i opozicije u Srbiji. Doduše, Tadićeve demokrate ovaj put su, nema sumnje, prevazišle svoj već uvreženi kalkulantski dobro-jutro-čaršijo-na-sve-četiri-strane manir, i njihovoj se nepopustljivosti u stvari oko koje cenkanja ne sme da bude ima zahvaliti što nije postignut famozni konsenzus svih ni oko čega, od kojeg vajde ne bi bilo, ali zato bruke ne bi manjkalo ama ič. Daj Bože da im to pređe u naviku, još će i postati dostojni svog imena?! No, ne bojte se, to se ipak neće dogoditi: ili će Borisu T. Tata da zavrne uši u prvoj sledećoj kriznoj situaciji, ili će Đilas & co. iz Odeljenja za prodaju magle da mu, sve značajno izvijajući obrve, u nedoba spomenu Sveti Rejting.
Ali, nešto je drugo ovde važno. Zašto famozna Rezolucija nije „uspela“? Zato što tamo neki Pera, Mika ili Laza iz ove ili one stranke nije bio na visini zadatka? Koješta. Deklarativna Izjava „sveskupštinskog“ – ergo, simbolički „svenarodnog“, konsenzualnog tipa – nije uspela jerbo nije mogla da uspe, osim po cenu vlastitog obesmišljenja, trivijalizacije i utapanja u okeanu Opštih Mesta. Propast joj je, dakle, „upisana u gene“, ona je po-defaultu-mrtvorođenče, jer polazi od amoralne i perverzne pretpostavke da u svetu realnih stvari, bića & pojava postoji nekakvo natpolitičko – a zapravo pretpolitičko – biće koje se zove Narod, i koje će sada, na ho-ruk i Kao Jedan, da se – preko svojih Izabranih Predstavnika – prigodno ritualno opere od jedne neprijatne stigme: puj, puj, Zlo, beži od nas! Naravski da se to nije dogodilo. No, sama ideja da bi se to, u ovim okolnostima, uopšte moglo dogoditi, po(t)kazuje jedno poražavajuće nerazumevanje samog pojma i smisla politike i političkog, što je posebno aprijatno kada dolazi od ljudi koji se bave politikom u vidu zanata.
Srbija, pa tako i njena Skupština, u političkom je smislu konglomerat različitih vrednosti, usmerenja, interesa; kada je u pitanju „suočavanje sa ratnom prošlošću“, to znači da je ona sačinjena: 1. od onih koji su seriju kanibalskih postjugoslovenskih ratova pokrenuli i vodili – te su ratni zločini i masakri njihova čeljad, koliko god oni danas histerično odricali svoje „očinstvo“; 2. od onih koji su se dosledno i politički „radikalno“ tim ratovima suprotstavljali, te na koncu: 3. od one Sive Međumase koja je lavirala negde između, u sivoj zoni malograđanskog oportunizma, čas očijukajući sa Zlom, čas mu se bar deklarativno i ultrameganačelno suprotstavljajući (valjda su se od popova naučili toj blaženoj lagodnosti uopštavanja?), a uglavnom u zavisnosti od procene trenutnog stanja na tržištu političkih emocija. Kako je odraslom i pametnom insanu uopšte moguće pomisliti da ljudi koji imaju tako prirodno direktno suprotstavljeni politički intreres i nespojive korpuse vrednosti mogu da uspešno odigraju nekakav bizarni, kičerozni igrokaz Sabornosti?! I čemu bi to, uostalom, uopšte imalo služiti, čak i da je proradilo? U konkretnom slučaju, zašto bi radikali, socijalisti ili DSS (sestrinska stranka Karadžićevog SDS-a) potpisali ono što njihov angažman u devedesetim (tobože posredno) stavlja sa onu stranu i zakona i morala? Zbog svega ovoga, „konsenzus“ je mogao biti postignut samo ako se jedan mogući moralni iskaz sroza do nivoa frazerskog trućanja. Demokrate to nisu dozvolile, i to je dobro. Ono što nije dobro je da su oni ispali usamljeni, odbačeni partibrejkeri; na drugoj strani, radikali su kooperativni mejnstrim srpske politike, Anno Domini 2005. To ne govori toliko o njima koliko o bedi tog i takvog mejnstrima, te i takve politike.
Držim da je ovo manje-više prva bez ostatka dobra vest domaćeg porekla kada je u pitanju ponašanje „političke klase“ u Srbiji Posle Filma
