Prvo nam je Aleksandar Vučić najavio „jedanaest paklenih dana“, a onda smo imali „sudnjih 96 sati“, mada su iole trezveniji među nama znali da je to obično preterivanje. Pregovori oko rešavanja „kosovskog pitanja“ vođeni su, od početka, naopako.
Prvo je novoformirana vlast tehničke pregovore zamenila idejom o njihovom podizanju na viši, politički nivo, pa je onda taj vrhunski cilj vezala za famozni Datum. To je trebalo, pretpostavljam, da bude faktor iznenađenja za obe stranke sa suprotstavljene strane pregovaračkog stola – Prištinu i Evropsku uniju.
Taktički to možda nije bilo loše, ali tu nikakve strategije nije bilo. Olako obećana brzina obila nam se o glavu. To je bilo toliko brzo da održivo rešenje nije moglo da bude pronađeno, o čemu svedoče izjave učesnika u pregovorima da na stolu nije bilo nikakvog papira već su pregovori vođeni na indijanski način, u dimu tinjajuće „lule mira“ iz koje poglavice potegnu pomalo da se žar ne ugasi.
Da ne ulazimo sada u detalje – o tome, uostalom, pišemo na stranicama koje slede u ovom broju „Vremena“ – ali za novu rundu pregovora treba se spremiti na drugačiji način ili odbiti da se nadgornjavamo sa Hašimom Tačijem. Ovo je tačka kada se formuliše državna politika Srbije prema ostatku sveta, a ne samo prema Kosovu i EU. To podrazumeva aktivnu, diplomatsku artiljerijsku pripremu, parlamentarnu raspravu o načelima te politike i minimum saglasnosti političke volje među koalicionim partnerima u vladi i glavnih faktora u vladi s predsednikom Srbije čije ustavne ingerencije nisu velike, ali nije ni mala moć koja proističe iz činjenice da je on jedini neposredno birani funkcioner.
U ovoj rundi pregovora pokazali smo se kao neodgovorni pregovarači.
Naši u Njujorku: Upotreba predsednika
Kad smo već kod Tomislava Nikolića, valja reći da će naš predsednik države biti jedini učesnik s tako visokom titulom na raspravi u Generalnoj skupštini UN o radu međunarodnih krivičnih sudova. Teško je bilo odbiti poziv Vuka Jeremića, ali je pitanje da li je to baš pametan potez i kako će i šta govornik reći svetu koji za tu raspravu nije nešto preterano zainteresovan, pa ni u stručnim krugovima. Uostalom, čitalac će biti obavešteniji o ovom događaju kad bude imao u rukama ovaj broj „Vremena“.
Delikatnosti pozicije u kojoj će biti Nikolić doprinosi i okolnost da je Jeremić zakazao debatu za 10. april, dan proglašenja NDH, pa su suviše veliki izazovi da bi Nikolić odoleo da se obrati u suštini domaćoj, srpskoj publici.
Tim pre, opet koincidencija, što će govor uslediti par dana posle dostavljanja definitivnog odgovora oko ponuđenog srpsko-kosovskog aranžmana na briselskom pregovaračkom stolu koji se ovde ocenjuje kao zločin nad srpskim interesima.
Tako se Nikolić našao u zbilja delikatnoj poziciji da na važnom mestu a suštinski nevažnom skupu definiše ne samo pogled na prošlost već objavi i pravac predsedničke spoljne politike.
Glavni cilj Tribunala, definisan pre dvadeset godina, bio je ne samo da izriče presude već i da spreči buduće zločine i doprinese pomirenju naroda na Balkanu. Ali, kad govorimo o prevenciji, treba reći da su se neki od najtežih zločina – Srebrnica, etničko čišćenje Srba iz Hrvatske, rat na Kosovu – dogodili nakon formiranja Tribunala. Ni s pomirenjem ne stoji bolje. Prema Galupovom istraživanju iz 2009. godine, više od 83 odsto kosovskih Albanaca i 51 odsto Hrvata i gotovo svaki drugi bosanski Musliman vide Srbe kao neprijatelje. Naravno, osećanja u Srbiji, prema tom istraživanju, bila su gotovo identična. I ono što je najvažnije, nezanemarljiv broj ljudi u regionu verovao je da će u svom životu doživeti još jedan rat.
Tema je sigurno važna i značajna, ali sam siguran da će biti pretvorena u ono što se naziva unutrašnjom politikom.
Podgrevanje srpskog osećaja da je ceo svet protiv nas ne zahteva puno truda i materijala. Sasvim je obrnuto s procesima realnog sagledavanja ne samo zločina i kazne, već i sprečavanja budućih sukoba i pomirenja.
Jedino je izvesno da je Toma Nikolić unapred dao ogroman doprinos budućoj izbornoj kampanji Vuka Jeremića, mada će čoveku koji je „predsednik celog sveta“ možda biti malo da bude predsednik Srbije.
Uspeh u porazu: Mašanov duh i NATO
Uspeh Miodraga Lekića, a uspehom se mora nazvati tesan poraz od favorizovanog Filipa Vujanovića u trci za predsednika Crne Gore, doprineo je da počnu da se dižu zavese na političkoj sceni Crne Gore. I u sređenijim sistemima sa boljom izbornom kontrolom gubitak s par hiljada razlike u glasovima dao bi povoda za razne špekulacije, a kamoli neće u Crnoj Gori kojom još od referenduma kruži Mašanov duh. To je onaj kome je vlast u vreme referenduma obećala da ne mora da plati struju i da će „Zeta“ da se lopta u Ligi šampiona.
Oko 160.000 građana je dalo svoj glas za promene, i to je ogromno priznanje i Lekiću i opoziciji, koja je prvi put od devedesetih godina dobila jakog lidera koji će moći da se nosi sa Milom Đukanovićem.
Lekić, koji je naglašavao da želi referendum o pristupanju NATO-u, pre izbora nije dobio podršku međunarodne zajednice, dok je Vujanović otvoreno izjavio da bi o ulasku u Atlantski savez trebalo da odluči crnogorska skupština, a ne građani, mada bi takav način odlučivanja bio protivan boljim običajima koje i NATO podržava (posebno kad je siguran u rezultat).
Nedavno je i neki visoki vojni funkcioner Crne Gore izjavio da će se o sigurnosti neba nad ovom državom starati NATO. Očigledno je da aktuelna vlast računa da ova vrsta kišobrana definitivno obezbeđuje suverenu državnost Crne Gore i približava je evropskim integracijama. Nisam siguran da i Lekić ne bi bio za tu opciju, samo da je na vlasti.
Budžetsko pevanje: Ana i Mrka, to su para dva
Opština Aleksandrovac, piše ovih dana „Blic“, platila je 2.491.000 dinara za održavanje koncerta Ane Bekute i Ace Lukasa u Hali sportova, povodom Dana ove opštine.
Kako tvrde čelnici Aleksandrovca, ministar saobraćaja Milutin Mrkonjić, koji je u emotivnoj vezi s pomenutom pevačicom, obećao je ovoj opštini oko 130 miliona dinara za asfaltiranje ulica i puteva ukoliko organizuju ovaj koncert. Na toj proslavi nastupio je i Aca Lukas.
Izvesni Ljubomir Vučković, koji slovi za dugogodišnjeg prijatelja ministra saobraćaja Milutina Mrkonjića, bio je najveći zagovornik održavanja koncerta Bekute i Ace Lukasa u Aleksandrovcu.
Njegovo ime više puta je za vreme tročasovnog koncerta javno izgovorila Ana Bekuta, koja je uz reči zahvalnosti Vučkoviću, poručila građanima Župe da će se lično založiti kod ministra Mrkonjića da ministarstvo izdvoji obećani novac za puteve i dodala da se dolazeći u Aleksandrovac uverila da su putevi u Župi u jako lošem stanju.
U Aleksandrovcu su prostodušno rekli da ako hoćeš nešto da dobiješ, moraš nešto i da daš, pa su pare za pevanje skinuli s računa Centra za socijalni rad. Mrkonjić im pare za puteve još nije uplatio, ali mu čelnici opštine veruju na reč. Mrka kapa, gospodo opštinari. Mrka kapa, Srbijo!
