Srbija je velika tajna. Otkad znam za sebe, znam za tu istinu (kao Vuk za reč Kosovo, nije još znao ni kako se zove i preziva a znao je za Kosovo, čiji si ti mali, Kosovo, kolko imaš godina, Kosovo, jesi ti malo ćaknut, Kosovo itd.). Svekolika naša istorija svodi se na čuvanje tajni (s naše strane) i podmukle želje neprijatelja da se baš toga dokopa: bilo mu je jasno da su naša nepobedivost i naša tajna dva lica istog novčića.
Srbija je velika tajna. Stavite ime bilo koje druge države na početak rečenice, Belgija je velika tajna, Kanada je velika tajna, smešno! Deo svoje tajne Srbija je poveravala narodima koji su se oko nje okupljali, Jugoslavija se raspala pa je poneka tajnica (takoreći sekretarica) bila ogoljena, ali Srbija ima zalihe i zalihe starih tajni; što je još lepše, u međuvremenu je stekla nekoliko tajni kakve nemaju ni najrazvijenije države.
Naša čudesna moć, naša povremena svemoć, naša u svakom slučaju nadmoćnost prebiva u našoj tajni (kao u turšiji za koju smo recept baštinili od naših starih), neprijatelj se upinje da sazna tajnu ne bi li našu moć okrenuo protiv nas! U istražnom postupku prebio je šezdeset hiljada pari hajdučkih ruku, bez anestezije je iščupao preko milion nokata, okrvavljena i obogaljena Srbadija nije odala nijednog jataka, nije davala adrese sigurnih kuća, uzaman su dušmani pitali otkud tolika džebana u takvoj zabiti kakva je svaki naš ustanički kraj bio u ono doba.
Obaveza čuvanja tajne jedna je od prvih obaveza na koju se dete navikava. Tužibaba, udvorica, doušnik, cinkaroš, alapača! Koliko zasluženog prezira u svakoj reči! A tu se radi tek o dečijim, đačkim, u najgorem slučaju porodičnim tajnama! Kad sam bio u vojsci, kum me je u pismu pitao koliko nas ima u spavaoni. Zini da ti kažem, kume! Neprijatelj uhvati pismo, shvati koliko nas ima u jednoj spavaoni, zgrade ima snimljene iz satelita i – putem tablice množenja sazna naše brojno stanje! Eto, ja ni sada ne kažem „pet zgrada“! Nasuprot Vladi Srbije smatram da imamo ne jednog nego mnoštvo neprijatelja, sada nas mrze i prekomorske zemlje (ranije su se time bavili samo Turci i Nemci). Tajilo se, dakle, sve, ne samo kalibar oružja, broj i raspored stražarskih mesta, smena straže, ja lično ni o hrani nisam hteo ništa nikome da pišem: jedemo stalno makarone za doručak, aha, neprijatelj presretne pismo, otkrije ko u požarevačkom okrugu snabdeva JNA testeninom, otruje te makarone ili u njih ubaci bojni otrov smejavac pa nas oplete dok nova klasa polaže zakletvu a mi se zacenjujemo od smeha iako su nam creva u velikoj meri isprosipana naočigled gostiju iz civilstva.
Moja baba je u više navrata isticala kako nikoga nije odala za vreme okupacije, a Špiler je svoje uhode i gestapovce i te kako slao i u Farkaždin; babinu sam tvrdokornost cenio, isto kao i Starine Novaka, ni petnaest godina posle rata nisam pitao šta je zapravo znala, moj otac se doduše jednom iznervirao i pitao je: „Šta si ti mogla da odaš? Jesi znala di je Vrhovni štab!? Znala si samo da smo ja i _oka i Duša Torački otišli u Srem. To je znao i Franc, a znao je i Špiler ako ga je samo zanimalo!“ Ispostavilo se da babu niko nije saslušavao, da je fašisti nisu stavljali na muke (struju će Farkaždin dobiti tek 1960. godine!), svejedno, njene reči da nikoga nije odala Špileru i danas, evo, pamtim – prija mi da potičem od loze u kojoj nije bilo izdajnika.
Hiljadu puta ispričali su nam kako je jedna žena žrtvovala živote svojih kćeri samo da bi spasla život partizanu koji je mudro ćutao u nekom valjda trapu za krompir, pa je od toga napravljeno muzičko-scensko delo kojim je bio otvoren Bemus, još pre godinu dana za odavanje državne tajne išlo se na robiju. Netom (premda na jedvite zahvaljujući Koštunici jade) svrgnuti šef policije beše bačen u tamnicu na godinu dana. Ne znamo šta je odao, ne znamo koga je uputio u državnu tajnu, ali kakva god da je tajna bila, kome god da ju je nesrećni Radek izbrbljao, morao je da odleži godinicu.
Sad se ispostavlja da će bivši maneken imati pravo, dužnost i čast da pred Haškim tribunalom oda sve tajne kojih bude mogao da se seti. Otputovan je pre par dana, Vlada Srbije uveliko ga je razrešila obaveze čuvanja državnih tajni! Ne zanimaju me trenutno Crnogorci, ni njihova 3,4% savezne tajne, ali ako vlada podstrekava bivšeg šefa države da odaje državne tajne, u ponedeljak je nastupilo novo doba: država neće više ništa da taji, ni od nas koji smo njeni, ni od drugih država, zasluživale ove tu otvorenost ili ne.
Rušenje tabua državne tajne znači da nema više nikakve svrhe raspravljati o aferi Pavković. Građanin Nalić predložio je – navodno ili stvarno, nije li napokon i to svejedno? – da se u vidu vojne vežbe malko provali u Vladu Srbije!? Nazočan beše gospodin načelnik JNA i drugi isto generali (od kojih jedan nije završio školu, eto, ni to nije više tajno!)! Iako je poput kamena u bubregu neizvršeno naređenje nosao godinu dana, Pavković je ipak ispred svog vremena, ispred Vlade Srbije: javno je odao državnu tajnu! Državnu tajnu? Tako li izgledaju te famozne državne tajne?!! Da. Kakva država takve i tajne.
Je li zloglasnoj večerinki prethodilo nešto malo prisluškivanja iz kletog Biroa? Otkud znam! Ovo je tekst o tajni, a ako je susret u Koštuničinom kabinetu bio onakav kakvim ga opisuje pomenuti penzos (koji ima kućerinu u Crnoj Gori i stančugu u Srbiji, ni to nije tajna!), onda neka i Lilić otvori srce, pokušaćemo da živimo bez državnih tajni. Pa dokle doguramo.
