Jedan novopokrenuti dnevni kaki–tabloid (ovo po nedavno promovisanoj žanrovskoj klasifikaciji Bogdana Tirnanića) koji se bavi time ko vara ženu s ljubavnicom, ko ljubavnicu sa ženom, a ko i ženu i ljubavnicu s čašicom, nedavno se izvoleo silno zabrinuti za moralni lik i delo vojnika Vojske Jugoslavije, silno ugrožene od Neodgovornih Pojedinaca: redov Trifunović Sergej, po građanskom zanimanju glumac, trenutno na odsluženju vojnog roka u Petrovaradinu, navodno svojim ponašanjem i medijskim izjavama strrrašno „blati uniformu armije“! Hiperpoverljivi i hipertajanstveni izvor ovog lista iz Sekretarijata za informisanje VJ očinski se snuždio, ali i starešinski razgoropadio nad navodno raspusnim ponašanjem ovog upasanog građanina jerbo je „teško pronaći novine u kojima nema fotografije našeg poznatog glumca kako paradira u uniformi“, a uz to i priča, brate, svašta, iako to nije legalno: „Istupanje u javnosti svih lica koja su na odsluženju vojnog roka je regulisano određenim vojnim propisima, čiji je cilj zaštita od eventualnog neodgovornog istupanja pojedinaca koji mogu da nanesu štetu ugledu VJ“. A šta to priča redov Trifunović Sergej, po istom izvoru? „Zbunjuje to što glumac Trifunović u svojim izjavama sa ponosom ističe, a to mu iz našeg ugla nikako ne služi na čast, da je priveden na odsluženje vojnog roka. On izgleda smatra da je izbegavanje vojne obaveze časno kada to priznaje novinarima.“
Hja, šta ti je život: sreo sam Trifunovića na koncertu Stereo MC’s, da bih već koliko (preko)sutradan negde pročitao kako ga je privodila Vojna policija zbog „neregulisane vojne obaveze“, a ubrzo potom ga je vaistinu i spakovalo u bakandže… Koliko sam video, njegove su izjave o vojsci bile prilično „strejt“: da mu je u vojsci O. K. i da ne uživa nikakve posebne privilegije – osim „mogućnosti bavljenja svojim poslom“, što nije baš malo – i da nije izbegavao vojnu obavezu nego, eto, nije ni znao za vojni poziv. Ne umem da razaberem šta je istina od sveg tog silnog pisanja i pričanja o Trifunovićevom vojnikovanju, ali nekako bih voleo da su one tabloidne optužbe – istinite… Zašto, pobogu? Zato što bi to bio možda konačan raskid s jednim duboko ukorenjenim društvenim licemerjem, koje se „primilo“ još za vakta SFRJ, JNA, soc-samoupravljanja i pripadajuće im skalamerije.
Meketava pričica o „jednakosti vojnih obveznika“ i tada je bila puka ideološka laž: celebrities su uvek imale poseban status, baš kao i u normalnom životu… Samo što su, u skladu sa „spartanskom“ prirodom svakog autoritarnog i totalitarnog poretka, „poseban tretman“ uglavnom uživali sportisti, dok za umetnike – tu bagru neradničku, narkomansku i antisocijalističku – niko nije mario. Sećam se da je sa mnom u četi besmislene i zauvek proćerdane JNA-dane delio stanoviti Podgoričanin, ne preterano poznati košarkaš: lik je s vojskom imao jedino to što je spavao u kasarni – a i to ne uvek, daleko od toga. Ceo bogovetni dan je provodio u varoši beogradskoj – tobože na „svakodnevnoj terapiji“, a zapravo malo po treninzima malo po kafićima – u koju bi se sa Topčidera spuštio svojim fancy kolima parkiranim tik do kasarne; u civilnom odelu, jakako, iako je tada to još bilo kanda zabranjeno… Mi ostali, Proleteri Vojnog Roka, mogli smo samo da ga nemoćno mrzimo i da mu pljujemo pod prozor dok ribamo zbratimljena i multikulturalna vojnička govna koja su obnoć uhvatila pokoricu, tešeći se kako je onim jadnicima iz inženjerije ili vojne policije još gore nego nama (u vojsci je nekome drugome uvek gore nego vama, to vam pomaže da preživite). Dečko, dakle, u životu nije obuo čizme, davao stražu ili požarstvo, čistio klozet, marširao po nedođiji… E sad, nije meni smetalo to što on to ne radi – nego što ja to radim! Kakvu bih vajdu imao od ravnopravnosti u čišćenju govana?! Da li bi ona od toga manje smrdela? Da je neko hteo toga – i svega ostalog, uostalom – da me oslobodi, oberučke bih to prihvatio.
No, sve je to zapravo ono krležinsko istomštogođ i svekoješta: „privilegije“, stvarne ili imaginarne, priznate ili tajne, samo su erzac za pravi problem; a Pravi Problem je Vojska sama, ukoliko nije svedena na striktno profesionalizovanu i plaćenu državnu „službu za vanredne situacije“. Pre mesec-dva je i Goran Ivanišević, čuveni teniser, Splićanin i obveznik Hrvatske vojske, nekoliko nedelja izigravao vojaka-manekena u rodnome mu gradu: sve hrvatske novine su ga bile prepune, a on je bio Tako Strašno Ponosan, takva hodajuća reklama za militarni patriotizam… Oh, mon Dieu! Hoće li već jednom neko od poznatih, bogatih i slavnih iz ovog dela sveta stisnuti petlju i javno poslati dođavola sav taj cirkus?! Jer oni su, hteli ne hteli, role–models za milione, njima se veruje! Hoće li se, dakle, naći taj baja koji će javno obznaniti da mu ne pada na pamet da ide u vojsku, i to ne zato što je Razmažena Zvezda nego zato što ne priznaje varvarski anahronizam „opšte vojne obaveze“ koji je danas u demokratskom svetu ili sasvim ukinut ili vrlo ograničen i relativizovan?
Ne znam, dakle, ni šta je sve izjavljivao Sergej Trifunović, ni šta inače misli o vojsci „kao takvoj“ – čoveka jedva i poznajem – ali bi mi zaista prijalo da je tačno da je „sa ponosom isticao“ da je izbegavao vojnu obavezu! Redovu, majstore! Palac gore! Potpuno sam svestan da ovo nije legalistički, ali ovo i jeste vreme kada se društvo menja i napušta mnoge dosadašnje neupitne uzuse, formirane još u istorijski okončano vreme i idejne i faktičke predominacije „teške“ i „tvrde“ nacionalne države, „pruske“ građanske svetinje državne (hiper)suverenosti i svega ostalog što polako klizi ka epohalnoj ropotarnici, i što će izgleda još samo na ovom tužnom Potkontinentu ostati na snazi, ako se niko ne bude trudio da razbija naslage militarističkog vaspitanja („nijesi muško dok ne prođeš vojsku“). Civilno služenje vojnog roka konačno je legalizovano, i to je prvi važan korak. Sada još samo treba da se pojave srpski montipajtonovci, pa da snimamo sulude skečeve s oficirima – i popovima, dakako, tu branšu nikako ne valja zanemariti – i onda će, možda, i biti nešto od nas!
