Realno je lepa reč, pogotovu u politici, gde se najlakše zaluta kad se izgubi smisao za realnost. Imali smo ovde mnogo dobrih, to jest loših primera te vrste lutanja. Ne znam šta je tačno imao na umu onaj ko je smislio parolu „realno“ za predsedničku kampanju Tomislava Nikolića, ali čim se to pitam biće da parola nije meni namenjena. Uopšte, ko je sklon da postavlja pitanja, kome nešto nije jasno, tu nema dobrog radikala.
Sa stanovišta marketinga verovatno je dobro to što ciljani glasači neće uspeti da razaberu da li se htelo reći da Nikolić ima realne šanse, da li je realno najbolji, ili je realan za razliku od drugih koji, recimo, neguju svakojake iluzije. Kako god da razumeju biće dobro po proizvod koji im se nudi. A parola jeste lukavo izabrana utoliko što nastoji da umanji ili prikrije glavnu manu kandidata Nikolića. A mana je u tome što on ne može da bude predsednik Srbije. Jer ako bi on to postao, Srbija bi prestala da postoji, osim možda u nekom sasvim zanemarljivom stepenu.
Kad bi izabrala Nikolića za predsednika, Srbija bi poručila da nije razumela ništa od svoje novije istorije. To jest, svako bi logično zaključio da se Srbija pokolebala, predomislila i pokajala za ono što je uradila 5. oktobra, pa sad kaže da želi sve da vrati u prvobitno stanje. Kaže da su u pravu bili Šešelj i Milošević, jer Nikolić je njihova najbolja zamena, čovek koji tvrdi da ga je Milošević diskretno podržao i koji svakog evropskog predstavnika dočekuje u majici sa Šešeljevim likom.
S Nikolićem kao predsednikom Srbija bi obavestila sve zainteresovane da je pogrešila i u vezi s NATO bombardovanjem. Radikali, naime, ne bez ponosa ističu kako su bili protiv potpisivanja sporazuma (onog koji su doneli Černomirdin i Ahtisari, a potom Kumanovskog), to jest hteli su još da ratuju, smatrali su da je Srbiji baš dobro išlo i da je bila na putu da pobedi. A i pre toga, Šešelj je uvek bio taj u odnosu na koga je Milošević delovao umereno, razumno i pitomo. Takva je, valjda, bila podela posla. Ako, dakle, Nikolić ne bi poništio one sporazume, svakako bi poručio NATO-u da on taj poraz ne priznaje.
U tom smislu, nema sumnje da je Tomislav Nikolić daleko najponosniji od svih predsedničkih kandidata. On bi ponovo visoko podigao nacionalnu zastavu i zahtevao da Evropa i Amerika Srbiju uvaže, shvate ozbiljno i priznaju za ravnopravnog partnera. Onda bi tako malo stajao s tom zastavom a niko se ne bi pojavio sa Zapada, pa bi on pozvao Rusiju da se preporuči, ali ni tamo se niko ne bi divio njegovoj pozi. A svako ko je u bilo kakvom sporu s Beogradom ponovo bi mogao da računa na svaku stranu pomoć, kao u Miloševićevo vreme.
Kao što vidimo, Srbija ne može sa sigurnošću da kaže da li je uopšte uspela da preživi Miloševića, a sasvim sigurno ne bi preživela naknadni nastavak te politike zadrtosti i gluposti. Posle svih natezanja s Beogradom oko Haga i svega drugog, vest da je za predsednika izabran Šešeljev čovek bila bi toliko loša da bi u Srbiji verovatno cela jedna generacija ostala da stoji u mestu. To pod uslovom da ulaže ogromne napore da nadoknadi zaostatak.
Nikolić valjda veruje da svako vidi kako se on promenio, kako više ne preti nikome, kako je ljubazan s manjinama. Možda razmišlja i o tome da, kao predsednik, čak odustane od protokolarnog oblačenja one majice. Svet bi morao da uoči te ustupke i da ceni toliku uzdržanost, a radikali bi morali da budu prihvaćeni kao normalna, pristojna stranka. Međutim, ta stranka i njen vođa suviše su dugo gradili sliku o sebi a ta slika bila je toliko upečatljiva da se ne da tek tako izbrisati.
Lepo je što Nikolić poziva nesrbe da se ne boje radikala, ali nije bilo tako davno kad je Šešelj mahao pasošem onog hrvatskog deteta („ustaše“) kao dokazom krivice zbog koje njegova porodica mora da se iseli iz stana u Zemunu. Ako bi stvarno hteo da izgleda drugačije, Nikolić i njegova stranka morali bi pre svega da se odreknu Šešelja, što nisam u stanju da zamislim, a oni sigurno još manje.
I šta je sad tu realno? Mislim da radikali zapravo žele da kažu da, za razliku od drugih koji obećavaju bolju budućnost i pričaju o približavanju Evropi, oni znaju da od toga nema ništa. Izaberemo Nikolića i uverimo se da je istina sve što je on govorio. Ono malo vrata koja su se odškrinula posle 5. oktobra opet bi se zatvorila. On bi dokazivao da niko nema pravo da Srbima nešto nameće i da odbacuje demokratski izraženu volju naroda. Ali, niko nam ništa i ne bi nametao, naprotiv, ostavili bi nas na miru, same s našim najdražim radikalima.
Diplomatske poruke verovatno bi bile odmerene, ali stvarni zaključak u Evropi bio bi da Srbiji treba mnogo, mnogo više vremena nego što se mislilo. Taj zaključak već postoji i tu je u pravu Nikolić koji kaže da se ionako nismo približili Evropi, ali njegov izbor značio bi da Srbija sama odustaje od svake takve namere. Radikali valjda veruju da je evropska politika nešto kao dečja igra, pa da bi, ako bismo mi njima okrenuli leđa, oni odmah dotrčali da se izvine i zamole Srbiju da učini Evropi čast i zauzme vodeće mesto.
Verujem da zbog svega toga Nikolić neće proći, ali pod uslovom da svi oni koji sve ovo shvataju pristanu da glasaju. Problem je, naime, što
među takvim ima mnogo onih koji teško daju glas bilo kome. Kao da im se traži da daju bubreg, pa neće ako to nije za nekoga najrođenijeg.
