Ako vas vesti iz napadnute Ukrajine ubijaju u pojam – a ubijaju u pojam svakoga ko uopšte poseduje pojam – možda ne bi bilo loše da se bar na ovoj strani novina malo relaksiramo i posvetimo se nečemu lepšem… Evo, recimo, filmskoj umetnosti.
Majkla Mura (ili Mora, enivej: Michael Moore) ceo svet zna kao autora vrlo osobenih, levičarski angažovanih i nadahnutih dokumentaraca, takoreći kao dokumentarističkog Kena Louča. Mur, međutim, ima i sasvim drugačijih filmova u svom opusu, naročito iz vremena dok još “nije postao Majkl Mur”. Recimo, 1995. Mur je snimio igrani film, tačnije komediju Kanadska slanina (Canadian Bacon) koja možda nikada nije dobila onoliko pažnje koliko zaslužuje…
U ovom filmu Alen Alda (sjajan glumac u nekoliko filmova Vudija Alena, između ostalog, kasnije zapažen i kao autor) igra vrlo nepopularnog američkog predsednika kojeg čekaju izbori za drugi mandat, ali u istraživanjima jako loše stoji. Običan, mali Amerikanac se buni, standard ne da ne raste nego pada, u širokom “pojasu rđe” ljudi ostaju bez posla jer su poslovi ili tehnološki nestali ili se preselili u drugi i treći svet gde je radna snaga jeftinija, infrastruktura se raspada, što obično, što policijsko nasilje eskalira… Ukratko, eto nam embriona Amerike kakvom će je kasnije Mur slikati u svojim dokumentarcima.
Situacija za predsednika, dakle, praktično je beznadežna. Osim ako… se ne skocka kakav zgodan mali rat. Ne mora čak da bude pravi, može i hladni rat; bitno je samo da ljudima daš kosku za glodanje, i da se osete ugroženim od nekoga spolja. Ali kako, dođavola, kad je Hladni rat okončan i Amerika je pobedila?! Jer radi se, ne zaboravite, o godini 1995! Predsednik pokušava da se nagodi sa drugarima u nevolji iz drugih zemalja, ali svi ga odbijaju, uključujući ruskog predsednika (Vladimir Kruškin!?) koji će rado doći kod njega na piletinu iz Kentaki frajda, ali da se iscima da obnavlja Hladni rat – ma idi, bre, begaj… Druge velike sile takođe nisu dovoljno strašni neprijatelji, a teroristi nisu još uvek dovoljno ubedljivi šejtani.
Onda se, međutim, njegov beskrupulozni spin doktor seti idealnog neprijatelja koji je svima sve vreme bio pred nosom, pa ga valjda zato nisu videli: Kanada! Ali, to je sasvim apsurdno – buni se predsednik – Kanađani su takoreći isto što i mi, samo sa raznim malko čudnim običajima i navikama. I kad je koga Kanada napala, kamoli nas? Da, naravno da je apsurdno, i baš zato bi Kanada mogla da bude odlična neprijateljska država. Ali, je li Kanada uopšte država? – pita se zdvojno ceo predsednički kabinet: nije li ona nešto kao 51. federalna jedinica Amerike?
Kanada je, dakle, odviše dobar sused: miran, pitom, takoreći nenaoružan, čini ti se da bi mogao da je pregaziš sa dve čete pijanih rendžera, ali zašto bi to iko ikada uradio? I može li cela stvar ikako da uspe? Spin doktor je samouveren: dajte mi nedelju dana i nateraću Amerikance da mrze i preziru Kanadu i sve kanadsko!
Rečeno-učinjeno. U veličanstvenoj akciji propiranja mozga naveliko, Kanada je prikazana kao mračna satanska (fašistička?) sila koja i želi i čini zlo Americi i svakom pojedinačnom Amerikancu i “našem načinu života” u celini i celosti. Tajne službe preoblače “naše momke” u kanadske uniforme i šalju ih da čine diverzije protiv Amerike. I tako kreće Hladni rat protiv Kanade, koji čak preti da, makar zbog sumanutih akcija isto takvih pojedinaca, postane i vruć. Samo što je Kanađane, jbg, užasno teško isprovocirati, prosto su previše kul, izluđujuće normalni. Dalje vam neću opričavati šta je bilo, film je urnebesan i pun briljantnih detalja, vredi ga odgledati u ovim sumornim danima.
E sad, da vidimo šta smo zapravo videli na našem internom bioskopskom platnu. Amerika, kao i svako uglavnom dobro mesto za život, ima hiljadu strašnih mana, i Majkl Mur ih sladostrasno, nesmiljeno prikazuje i izruguje, ne štedeći nikoga i ništa, a posebno se obrušavajući na debilnost “američkih patriota” koji će jednog lepog dana izvikati jednog Trampa. Loša, pak, mesta za život imaju samo jednu manu: da su loša. Takvim mestima se Mur kao filmadžija ne bavi: ima on dovoljno svog posla. Ali zato mi sa druge strane zemaljske kugle imamo s njima i više iskustva nego što je zdravo za nas.
Za razliku od filmskog američkog predsednika, ali i onih vanfilmskih, Vladimir Putin ne mora da se boji da neće biti (re)izabran: sasvim je dovoljno da glasa za samog sebe, ostalo ide po automatizmu. Pa ipak, ima i on svoje strahove – normalne ili bolesne, o tome će se još dugo diskutovati. U skladu sa specifičnim žanrom mračne diktature koja je u potrazi za novim, tvrdim ideološkim osloncem, njegova fabrikacija neprijatelja je mnogo mračnija i morbidnija i o njoj je već odavno nemoguće snimiti nešto “smešno”. Ništa u vezi s Putinom nije smešno.
Zato je Putin za svoju “Kanadu” izabrao Ukrajinu, ali ne na filmu nego u stvarnosti, i to za pravi rat, u kojem se gine i ubija i bespovratno se uništava sve ljudsko. A stvar je podjednako apsurdna, nezamisliva, nedogodiva: kao Amerikanac, prosto ne možeš ratovati protiv Kanade, to je poremećaj od kojeg gori mozak, transgresija kakva je moguća samo u apsurdističkoj filmskoj satiri. Isto tako, kao Rus ne možeš ratovati protiv Ukrajine. Čak ni u bioskopu! Ali, bioskop je ionako prazan, svi su u skloništu. I nema nikoga ko bi kremaljskog Mabuzea mogao da vrati u uvrnutu maštu iz koje je pobegao dok niko nije pazio jer su svi bili zauzeti veselim skakanjem po Berlinskom zidu.
