Srbiju jedna inovacija deli od blagostanja. Ne šalim se, to je moj utisak iz Južne Koreje gde sam bio prošlog meseca na poziv kompanije LG Elektroniks, tačnije dela za proizvodnju kućnih aparata. Njih je zanimalo da se novinarima iz regiona prikažu u što boljem svetlu, a mene kako su do tog svetla uopšte došli, budući da su još ne tako davnih osamdesetih bili manje atraktivni od Elektronske industrije, Čajevca, o Gorenju da ne govorimo. Sve do sredine devedesetih zvali su se GoldStar (LG je, u stvari, skraćenica od Lucky GoldStar, odnosno „srećna zlatna zvezda“). Ko se tih vremena seća, zna da je posedovanje njihovog uređaja predstavljalo negativni statusni simbol. Jeftina kopija Sonija, Tošibe ili Hitačija, daleko od giganta poput Grundiga. Ili Filipsa. A čiji biste televizor danas najradije kupili, pod uslovom da pomenute kompanije još postoje i prave ih?
Ključni trenutak za kompaniju nastao je početkom devedesetih, kaže jedan od direktora marketinga Ken Hong. Uočili su da su tehnološke inovacije postale prebrze za proizvodnju i da japanske kompanije, Soni pre svih, oklevaju u primeni. Tu su oni videli svoju šansu, uvodili su sve što je novo jer nisu panično strahovali da će ugroziti sopstveni ugled. Niti su naricali nad brojnim greškama na tom putu. To se isplatilo, pa su krenuli sa ogromnim ulaganjima u razvoj. Danas od ukupnog prihoda (130 milijardi dolara godišnje), pet odsto, odnosno nekih šest do sedam milijardi ulažu u inovacije. Zamislite šta bi se dogodilo kada bi Srbija, umesto što stimuliše subvencijama strane investitore, dala deset ili dvadeset miliona dolara Mašinskom fakultetu za razvoj domaće veš-mašine? Koju ima svako domaćinstvo. Ne stoji argument da ne možemo da budemo konkurentni Kini ili Koreji u proizvodnji, naprotiv, nisku cenu kvalitetnog rada uporno ističemo kao sopstvenu prednost. Ono gde zaostajemo je suština, osmišljavanje proizvoda, a to je ono što se najskuplje naplaćuje.
Recimo, u LG-ju veruju da je budućnost kućnih aparata u njihovom međusobnom povezivanju, u internetu stvari, to jest „internetu svega“. To mi je potvrdio Danijel Kim, prvi čovek dela kompanije koji pravi kućne uređaje, kada sam ga pitao da mi po prioritetima poređa šta im je najbitnije: energetska efikasnost, unapređivanje postojeće tehnologije ili međusobno povezivanje kućnih aparata internetom. „Inženjeru koji ima dobro rešenje za internet stvari najšire su otvorena vrata moje kancelarije“, rekao mi je Kim, inače vrlo ozbiljan čovek i visoki menadžer u društvu u kome je hijerarhija svetinja.
Ta sposobnost da se razume inovacija učinila je da korejske aparate priželjkujemo više od nemačkih. To je mozak startapa u telu džina, verovanje da je danas jedina „sigurica“ u sposobnosti da se brzo prilagođavaš promenama. Umesto da im odolevaš, što je naša strategija, a možda i osobina, da ne kažem tradicija.
Kao svoj najatraktivniji budući proizvod predstavili su nam neku vrstu ormara koji hladnom parom, bez ikakve hemije i fizičkih oštećenja, čisti odeću koja bi inače išla na hemijsko čišćenje. Oznojeno (skupo) odelo ili haljina drmucka se na vešalici dok ga vazduh provetrava, vraćajući mu izgled iz prodavnice. Predviđaju da će to biti veliki hit u SAD i bogatijim zemljama Evrope.
Što se tiče našeg regiona, a za Srbiju sam pitao, veruju da smo zainteresovani za malo pliće veš-mašine. Ali, ništa fensi.
