Slobodan Milošević razbaštinio je najrođenije i sve prepisao vunderkindu iz Batajnice! Otadžbinska uprava došla je bila do tačke „razno“ kad se oglasio faks: svi posvećeni prisežu da je zvonio duže i svečanije nego obično, dotad neupadljivi panasonik zario se svetlošću nalik onoj koja se javlja u delima Svetlane Velmar Janković, poslanik Nikolić koji se usled prirode svoje struke češće no ostali susretao sa natprirodnim prvi se pribrao, prekrstio se i golim rukama uzeo list koji je goreo plamom ognjenim a nije sagorevao. Već iz prvih redaka bilo je jasno da će haški sužanj Srbiju zaveštati četničkom vojvodi. Druga stranica, međutim, pojavila se crna kao ugalj! Da se sa nama ne šali neko iz Biroa Vlade Srbije?! Gore otkucali Slobodan Milošević, Ševeningen, Niederlands, mrsili nešto o embrionu bloka, sad se kikoću, znaju na kakvoj smo ovde žeravici!
Treća strana pojavila se blještava i čitka kao deset zapovesti, za to vreme partijski grafolog grozničavo je proučavao prvu: ljudi, ovo ne da nije krivotvorina, nego je autentičnije od dejtonskog i kumanovskog sporazuma, svaka reč napisana je lično njegovom rukom, za ovo će Arhiv buduće Srbije da da debele pare, neka je blagosloven Tomanović koji je sredio da Sloba dobije faks!
Napokon eto i druga stranice, jasna u preciznoj istinitosti, bivši ministar informisanja prihvatio se da prvi interpretira reči zaveštanja: „U tom smislu smatram da za ove izbore treba podržati kandidaturu Vojislava Šešelja kao zajedničkog kandidata patriotski orijentisanih…“ Naslednik briznu u plač, telo stotinu puta iznošeno iz Skupštine potresali su krupni, muževni jecaji, članovi Otadžbinske uprave opkolili su ga kao crnci baobab, iz doktorskog groca razabiralo se samo jedno: „Znao sam, znao sam!…“
&
Drugovi i drugarice,
upoznati ste s tobožnjim faksom u kojem predsednik za svog naslednika, da ne kažem dublera, proglašava Vojislava Šešelja. Naš faks je uključen, papira ima, toner je odličan, a nikakvu poruku iz Haga nismo dobili. Ne verujem ni da ćemo je dobiti, ovu navodnu nećemo priznati makar je radikali objavili pet hiljade puta. Ono što ne stigne u „Progres“ ili na Studentski trg nije nikud stiglo, nije i ne može biti nikome upućeno. Bilo bi, ne znam ni kako da kažem, ne bi bilo fer da je predsednik uradio tako nešto. Mi smo njega kandidovali, iako on usled sprečenosti nije u mogućnosti, znate šta hoću da kažem. Nadam se da će grafolozi osporiti autentičnost faksa. Ako veštaci utvrde da je dokumenat pisan njegovom rukom, moramo dokazati da tekst nije mišljen njegovom glavom. Znam da je ovo bolno za svakog od nas, ali svi znamo kako se osporava testament – ili je pokojnika neko gadno presaldumio, ili je već malo šenuo, mi koji ostajemo imamo obavezu i prema sebi i prema njemu da sačuvamo ono što nam je on stvorio (SVI: Tako je, Baki!) Dakle, priznajemo samo faks koji stigne u našu partiju, ko je za, protiv, niko, ovo nas je još više ujedinilo, i kad neće, predsednik nam pomaže!
&
Baco najdraža,
žao mi je što sam morao ovo da ti priredim, znam šta je Š. sve govorio o tebi, ali zar mene nije uzimao u usta! Znam, ljubavi, šta ćeš reći: zar u JUL-u nema čestitih i sposobnih ljudi, zašto nisam preporučio tebe koja si mi ti i ja bar znamo šta. Šta sve. Šta sve ne! Da je Markić malo talentovaniji za politiku, uredio bih da mu osnuješ partiju pa bi on dovršio ono što tebi i meni nije pošlo do kraja za rukom. Ali, on je isuviše iskren, isuviše čedan, to je za biznis možda dobro, ali bi ga u politici upropastilo. Marija, tatina dušica, verovatno ne bi prihvatila kandidaturu da sam nju odredio da odmeni Milančeta! O SPS-u sve više mislim kao i ti, zašto te nisam slušao, ljubavi, gde su mi bile ove moje uši koje i najgori karikaturista otprve zapaža! Bakiju se još nisam ni javio, reći će mi, koja sam ja budala skupljam ovolike potpise, ja povlačim našeg čoveka iz RIK-a, a vi forsirate Šešelja!
Tebi mogu i moram da kažem, razmišljao sam kako da iznenadim javnost. Da li da podržim Koštunicu, da ga bajagi nahvalim, kao, nikome koliko njemu nije toliko stalo do vlasti, zato je jedini i dostojan da prvi posle mene skače sa jedne predsedničke funkcije na drugu, da jedno vreme bude predsednik i Jugoslavije i Srbije, što ni ja nisam radio! Što se tiče privrženosti funkciji, Koštunica mi stvarno jeste najsličniji, ali on je u duši starovremski činovnik, rođen da piskara po socijalističkim institutima a da krišom ide po bogomoljama, zadušnicama, daćama i sl. Palo mi na pamet da kao predsedničkog kandidata preporučim Mićuna, bilo bi mi zapravo drago da se matori osladi otrovnom jabukom (ili ga ja ovde nisam dugo video, ili se on popravio otkako rukovodi Skupštinom?). Ljubavi moja, hteo sam ne da te slažem, nego da zabašurim ono što je srž, ali čak i ovde gde sam prožima me tvoj pogled deteta i srne, i osećam da moram reći istinu. Ti bi, ljubavi, bila najbolje rešenje za Srbiju, ali Srbija nije najbolje rešenje za tebe: vidi gde sam, nakon svega što sam učinio, vidi šta će biti sa Milančetom, Lilić nema mira i ne da meni mira… Zato te nisam predložio, zlato moje, čekao sam da Baki prikupi dovoljno potpisa za mene, pa da svoju popularnost prebacim na nekog kome i želim i ne želim dobro! Priznaj da nisam ni imao puno izbora. Onome Vuksi napravili plakat „Srbija zaslužuje bolje“ i stavili njegovo ime i sliku pored! Naravno da zaslužuje bolje nego što si ti, plavušančiću dragi, čestitam na iskrenosti! Zvoni mi mobilni, sigurno je Toman, idem, dušo, ne brini za mene, nje takoj už gorkij ja prapojca chto b tebja ne viđa umereć!
