1. Okomi se na barem jednog svog prijatelja koji samovlašće ili ne vidi, ili na nj gleda kao na prolaznu neprijatnost koja će njega lično, uz malo sreće i uz nešto njegove proverene okretnosti, mimoići, poštedeti, a možda će mu čak i neko dobro doneti (jer je za samodržavlje glasao, ili je ponosito iskulirao izbore i tako pomogao samodršcu); to njegovo istrajno i samodopadljivo nemešanje u politiku je kao kad se ne bi pridružio komšijama dok gase požar, nego mrmlja sebi u bradu kako je to posao vatrogasaca, a njegova je kuća je, uostalom, tek šesta od ove upaljene.
2. Nemoj se sramotiti govoreći kako gledaš svoja posla: kad je zajednica u opasnosti, to su i tvoja posla, i to su tvoja posla: i to su i tvoja posla.
3. Zakači sa svakim ko mudruje da se stvari ne rešavaju na ulici. Objasni mu da su ustanove ismejane, ukinute, korumpirane, zagađene, da su out of order, da su pokvarene, da upravo u njima caruje bezakonje, da su one poprište i izvor podvala; one su baš jamac da jedni te isti ljudi koje trpimo i doslovno izdržavamo četvrt stoleća hoće da nam nametnu ugovor o doživotnom izdržavanju, a trebalo bi da su smenjivi, i da su uveliko smenjeni.
4. Nemoj za omladinu navijati iz kafića, sa placa, ni iz kladionice: lično prisustvo istoriji je obavezno. Nije dovoljan tvit „samo tako, deco“, znam te dobro, građanine, kad ti se ne ide na sahranu, šalješ gospodstveni telegram (zbog kojeg ne moraš ni u poštu da odeš), ali ne pišeš tako dobro, čoveče – niko ne piše toliko dobro – da te reči mogu predstaviti i odmeniti. Dođi sam na lice mesta!
5. Nadgovori svakoga ko kaže da svet nije na našoj strani, kao pre što je bio: mi smo sami svoj svet, a oni koji su se sa našim predsedničkim velekandidatom susreli pet dana uoči njegovog režiranog trijumfa ne zanimaju nas. Velikim silama potrebna je jedino ispravna marioneta, naša je prošla njihov tehnički pregled, i oni bi da je koriste, ali mi treba da je podvrgnemu vanrednom tehničkom pregledu, nama ne odgovara.
6. Upadni u reč svakome ko zapomaže što nemamo slobodne medije, reci mu: „Pa ti prvi nisi slobodan, kako to očekuješ od tabloida, palanačkih, starofrajlinskih glasila, i državnih parazitskih televizija: ne usuđuješ se da RTS-u uskratiš pretplatu koju ti je naturila država!“ I da se nije osramotio u predizbornoj kampanji RTS bi bio i jeste beskoristan, te samim tim ne sme nikog ništa da košta: nisi obavezan da gledaš ni njihove vesti, ni šarenice, ni večite bolje živote, babe, laze, lenke, ranj. orl. etc.
7. Raspitaj se ko bi od advokata stao na našu stranu kad bismo prestali da plaćamo pretplatu, i kad bi nam trudbenici Elektrodistribucije po nalogu iz Takovske ili Nemanjine svima isekli struju, usleg čega bi nam se pokvarilo meso po zamrzivačima, a mi koji dišemo pomoću sleep mashine kupovali bismo izuzetno bučne i skupe agregate, ili bismo skapavali kad je kome zgodno. Neki advokat zastupao bi nas pro bono, a mogli bismo, nas nekoliko miliona – koji držimo da struja ne sme biti isključivana zbog državine televizije – angažovati i advokate iz inostranstva.
8. Ne dozvoli da na stubu srama bude samo RTS, podseti braću u Hristu na Studio B, na večnu gostinsku kuću: iščezava višepartijski sistem, imamo nameštene (praedestinatio!) predsedničke izbore, višepartijska aktivistkinja Maja Hidžab Gojković raspušta Skupštinu da bi svi članovi njene najnovije partije bili na usluzi despotu i da ne bi na sednici neko guknuo nešto o bezobzirnoj predizbornoj kampanji, nema veze, na Studiju B će uvek biti gosti, namernici, hodočasnici, natenane na divanima divane o divotama duhovnosti, vere, filozofije, umetnosti, sve uzvišeno, sve kulturno, trpeze, sofre, a pare za taj večiti blebet daje – ko? Graad. Večeras sam, baš naspram Beograđanke, slušajući slobodarski huk i poklič „Onesvesti seee“ pomislio kako mi je bolje nego na koncertu, ali u Studiju B nad nama znam da je vse po-prezhnemu: gosti, gosti, koga je briga za to, izveštavajte o studentskom protestu, prenosite svake večeri demonstracije, cele, uživo, to je događaj godine! Zašto niste vijali i moljakali premijerove protivkandidate da kod vas zablistaju koliko koji može, zašto niste ovu smejuriju od utakmice učinili bar malo manje grotesknom?
9. Odvraćaj samoga sebe i bližnje svoje od kupovanja „Politike“. Nije kao što je bila u vreme Miloševića, ali je izvor dosade, ispraznosti, malograđanštine, komercijalnog srbovanja, i nikad se neće suprotstaviti režimu kakav god ovaj bio. Bilo bi mi srce na mestu kad bi joj bivši čitaoci vratili makar samo primerke kojima su bili razočarani, kao Norvežani kad su nobelovca zatrpali šaljući mu odasvud njegove knjige, jer je upao u loše društvo (Hitler). Ergo: stare i novije primerke „Politike“ šalji poštom ili ih nosi lično na Trg Politike br 1, građane izvan Beograda to bi koštalo, ali bi im se isplatilo i pozlatilo: naravno, sakupljači hartije da se suzdrže od zarade, čistači da ne odnose smeće, G. M. da ne piše više za taj dnevnik (zaslužuje bolje, i ne priliči mu da služi stvari koja nije dobra), komunalci da svakodnevno kažnjavaju upravu što je Trg zbog nje zakrčen i takoreći zagađen.
 
(Moj san je letak, da Proglas br. 2 odštampam u tri miliona primeraka, da za dvesto do četiristo evra iznajmim avion „Air Serbie“ i da proglas razbacam po Srbiji, kao Nemci uoči desanta na Drvar.)
