Prelazni pehar

Dopala mi je neprijatna dužnost da vas obavestim o tome da se strašna i ničim izazvana nepravda iznova sručila na goloruki srpski narod. Šta, je l’ novo bombardovanje? Sankcije? Doživotni mandat za Dragana Kojadinovića? Bez panike, nije ništa tako bukvalno i kataklizmično strašno u pitanju, ali jeste novi udar na ono gde smo najosetljiviji, a to je naš identitet. Dušmani, naime, udariše na imena naših vajkadašnjih Naseljenih Mesta, što je varvarski čin simboličkog poništavanja kakav je bez presedana u savremenoj svetskoj istoriji… Osim ukoliko nije.

O čemuje reč? Hajde da za početak zamislimo pitanje na testu iz geografije za vaše bistro i pametno, napredno Srpče: kako najlakše stići od Jelenova do Drenasa? Odgovor: pa preko Srbinja, naravno! E sad, ako vam ništa nije jasno, evo odgonetke: Jelenovo je zapravo slavonsko selo Sarvaš, koje je svoje „posrbljeno“ ime nosilo za vakta groteskne RSK; Srbinje je Foča, to je valjda svima znano, mada se mnogi sada prave blesavi; a Drenas, e, to vam je novo ime Glogovca na Kosovu, bar što se tiče lokalnih albanskih vlasti… Isto kao što je, obaveštava nas pismom u moralističko-apokaliptičnom tonu nešto što se naziva „Info služba Kosova & Metoxije“ (v. „Glas javnosti“, 29. 1. 2006), Podujevo postalo Besijana, Istok Burim, Kosovska Kamenica Dardan, a Novo Brdo, pazi sad – Artan (u moje vreme, Artan je bio jedna od dražih psihoaktivnih pilulica za maloletne narkofile; u međuvremenu se, eto, baš izgradio).

Ova je stvar, naravno, mnogo ozbiljnija nego što se to da videti iz mog isforsirano obešenjačkog tona, te (pret)poslednje odbrane pred banalnošću imaginacije i surovošću prakse malih balkanskih zlikovaca svih sorata. Enivej, možda je razlog zašto se ovde permanentno proizvodi onaj famozni „višak istorije po glavi stanovnika“ upravo u tome što se istorija mora stalno fabrikovati iznova, od početka, ab ovo i ab ono, jer nikakvog suvislog kontinuiteta nema. A zašto ga nema – zar posle cikličnih belaja nastupaju periodi bezljudne zemlje? Ne, nego plemenski vračevi Pobednika ritualno isteruju svaki pomen, beleg i trag identiteta koji je bio dominantan ranije; tako na koncu ispada da stalno nekakve varvarske horde nadiru i sladostrasno poništavaju tekovine prethodnih civilizacija. Jakako, „varvarizam“ je ovde nešto poput prelaznog pehara, čas u posedu jednih, čas drugih, a ne nekakva trajna, čak „urođena“ osobina jednih, dočim su oni drugi (a to smo nekim slučajem uvek baš Mi!) dobri, plemeniti, uzvišeni i tako nekako neodoljivo divni…

Na Kosovu, dakle, vlast sa mandatom etničke većine prilagođava imena nekih toponima onome što je – mahom novokomponovana, to jest retroaktivno izmišljena tradicija i duh „Kosova oslobođenog srpske okupacije“. Srbima sve to, razume se, ne može nikako da prija. Međutim, da kontekst ove priče nije tako neugodan bilo bi vaistinu urnebesno zabavno posmatrati svo to naprasno uzbihozorenje, svo to farsično čuđenje u svetu tih naših Odocnelih Pravednika nad „drskošću“ albanske većine. Naime, nema tome ni deceniju i po kako je brutalnim etničkim čišćenjem, masovnim progonima i ubistvima novostečena srpska većina u nečemu što je – jednim parademijurškim („satanističkim“) gestom – samo sebe ni iz čega izmislilo i prozvalo se „Republika Srpska“, krenulo da menja imena bosanskih gradova. U tom je smislu Foča, poprište strašnih zločina nad bošnjačko-muslimanskim stanovništvom, bila epicentar sramote: čin njenog preimenovanja u „Srbinje“ simbolički je najskaredniji momenat vaskolikih postjugoslovenskih ratova, uporediv možda jedino s preimenovanjem ulice Stjepana Radića u Vukovaru u ulicu Puniše Račića, njegovog ubice! Samo, daleko od toga da je bio usamljen: svi gradovi s prefiksom „bosanski“ (Novi, Šamac, Dubica, Brod, Gradiška etc.) naglo su ostali bez njega, kao da su se preselili u Patagoniju ili Lesoto, iz čega se kristalno jasno zrcalila duboko patološka osnova „srpskog ratnog napora“ u Bosni: bio je to fundamentalno apsurdni rat protiv geografije. Zato on nije mogao biti dobijen ni u kojem slučaju – jednom kad je započeo, čak je i razmere sramote i štete postalo nemoguće kontrolisati (a i nije da se neko pretrgao po tom pitanju). Kada preimenovanje gradova više nije bilo dovoljno – patološka osnova organizovanog ludila traži sve više hrane! – krenulo se u njihovo izmišljenje, konstruisanje, egzorciranje i erzaciranje „pravih“ gradova kroz stvaranje idiotskih supstituta: tako su dve zgrade, tri kuće i četiri livade na periferiji Sarajeva prozvane „Srpsko Sarajevo“, i kolektivna je psihotična projekcija išla dotle da ste još dugo nailazili na ljude koji su u postojanje tog avetnog grada vaistinu verovali, a čin neverice doživljavali kao Izdaju… Kako god, niko se, osim šačice „dežurnih izroda“, u vajnoj Demokratskoj Srpskoj Javnosti (o onoj drugoj da i ne govorim) nije našao da se pobuni i postidi zbog toga – jok, na sve je strane vladao veseli patri(j)otski karneval, levičarski i desničarski, monarhistički i republikanski… I šta sad imamo? Tjah, što bi rekao Matija Bećković, jedan od apostola srpske sramote: ovo nam je za ono. Ko je aplaudirao Srbinju i Srpskoj Kostajnici, uzalud zviždi Dardanu i B(l)esijani! Štaviše, bezbeli je i zaslužio da ga malko podardane, tek da vidi kako to izgleda kad si s one druge, trpne strane jedne siledžijske promene.