Drage sugrađanke i sugrađani, sasrbi i sasrpkinje, brothers & sisters: đavo je odneo šalu. Sve do sada verovali ste/smo da će se sa Ovim ipak nekako moći jer, zaboga, nije Ovaj što je bio Onaj, i tako to. E pa, što smo verovali, verovali smo. Sada je vreme da se istini pogleda pravo u oči. Dakle: Koštunica Vojislav, predsednik Vlade Republike Srbije, odlučio je da krene na isposnički put u Nedođiju, i da sa sobom povede (hm: ponese?) celu Srbiju. Verolomna Jevropa više mu nije interesantna, jer mu dira u Kosovo (i još gore: u Metoxiju), i zbog toga će morati da ispašta. O tome sve već znate; ono što možda ne znate, jer ne želite da znate, jeste da se Koštunica uopšte ne šali, i da neće odustati od svog nauma. Sa druge strane, Koštunica, Tomislav G. Nikolić i društvo možda ne znaju da vi ili ja takođe nipošto nećemo odustati od svog nauma da živimo u Srbiji kao u evropskoj zemlji – sa svime što uz to ide. I šta ćemo sad? Niti će jedni nadvladati, niti će drugi odustati. Uostalom, ko god bi možda i pobedio, unesrećio bi pola Srbije: onakvima poput vas i mene bilo bi teskobno i turobno u radikalskoj Guberniji ili „domaćinskoj“ Velikoj Guči, a njima bi, opet, bilo strašno i nepodnošljivo da žive pod užasnim jarmom i imperijalističkom čizmom Novog svetskog poretka. Ta, zašto onda da mučimo te ljude, ili oni nas? Uposlio sam, dakle, svoje misaone žlezde, i njihovo pojačano lučenje urodilo je plodom; u tom smislu, obznanjujem urbi et orbi sledeći predlog za razmišljanje: da se mi lepo, braćo i zemljaci, teritorijalno razgraničimo, pa da svako na svom parčetu zemlje živi i razvija se po svom nahođenju! Bajdvej, još je početkom devedesetih neko u Vremenu bio predložio nešto donekle slično; recimo da je ovo apdejtovana verzija jedne nedovoljno zapažene ideje.
Svaki eventualni prigovor o „udaru na teritorijalni integritet“ unapred s gnušanjem odbacujem: pošto Koštunica i ekipa smatraju da je sasvim normalno, čak izvrsno, što Bosna i Hercegovina živi oštro podeljena na dve paradržave (koje se ne zovu Bosna i Hercegovina), nije moguće da bi se protivio isto takvoj podeli Srbije! Ta, nije li on zakleti protivnik „dvostrukih aršina“?! Sve ovo utoliko pre što bi se ovde radilo o mirnoj i civilizovanoj podeli: napraviš, brate, referendum, pa ko se kako izjasni, neka tako i živi! Pitanje može biti sasvim andrićevski jednostavno, recimo: „Evropa, žena koje ima ili Kosovo, kolevka koje nema“? A može i više pesnički, na primer: „pristajete li na ucene svetskih moćnika koji hoće da nam oduzmu petnaest odsto teritorije i sto odsto duše“? Evo, recimo da 65 odsto građana kaže NE: neka im 65 odsto teritorije Srbije, i to po njihovom slobodnom izboru. Osim Kosova, naravno: ono obavezno ide Koštunici, zaslužio ga je… Neka ga ljulja i menja mu pelene. Mi preostali skućićemo se nekako na preostalih 35 odsto zemlje, pa kako nam bude… Gde čeljad nije besna, moći će nešto i da se (u)radi. Razume se, poštovaćemo sva ljudska i manjinska prava onih koji su glasali drugačije, a reše da ipak ostanu s nama… A kad jednom uđemo u Evropsku uniju, trudićemo se da šengenski vizni režim za naše sunarodnike s druge strane granice bude što blaži… I da im se viza – ako je neko slučajno dobije – ne naplaćuje; bar ne mnogo.
Iju, naopako, Pančiću, jesi li se to najeo bunike za Božić, ta gde ovo ima? Ima, kako da nema: setite se zapadne i istočne Nemačke. Jedan te isti narod, a dve države, šta države, dva nespojiva politička i ekonomska sistema, dva standarda, dva načina života… Jeste, beše to posledica više sile, ali zar i ovo ne vuče na takav neki uzročnik? Koštunica ionako ne opšti više sa običnim smrtnicima i njihovim banalnim, prezrenja dostojnim potrebama. Zato je ovo jedini način koji je demokratski i zadovoljava aspiracije svih: samo tako svako će dobiti tačno ono što zaslužuje. Pa da za koju godinicu lepo vidimo, da se odmerimo! Ako kod nas bude gore, naši će ljudi bežati preko, kod Koštunice, moleći ga za oproštaj jer su bili u kobnoj zabludi, zavedeni masonsko-vatikansko-plutokratsko-soroševskom propagandom; drug Honek… khm, pardon, g. Koštunica, oprostiće im, ipak je on iznad svega ‘rišćanin. Ako, pak, kod njega bude gore, njegovi će podanici bežati k nama (dok se ne doseti da izgradi Zid; šteta je ignorisati dragocena i poučna iskustva prethodnika). Možda neki ljudi i ne umeju da glasaju glavom, ali zato svi savršeno dobro znaju da glasaju nogama: nema pravednijeg i tačnijeg glasanja od toga! Pitajte, uostalom, istočne Nemce. Zemlje sveta dele se na one iz kojih se beži i one u koje se beži, i to je sve što se o njima mora znati; sve drugo je potencijalni demagoški višak.
Eto, dakle, mog predloga pa vi vidite, razmislite dobro, ne propuštajte olako možda poslednju šansu… Nije u redu da jedni drugima namećemo bilo šta, bolje je da svako izabere sam: volj’ ti Bundesrepublik Srbija, članica EU i NATO, s trideset srebrenjaka kupljena kolonija NS Poretka, volj’ ti slobodna i napredna DDR-Srbija, doduše, bez vartburga i trabanta, ali naći će se poneki moskvič… Možda to ne zvuči odveć atraktivno, ali sami su to iskali. Oni, štaviše, već imaju neku startnu prednost simboličke naravi, jer imaju već gotove prototipove za Ulbrihta i Honekera, dok mi tek treba da stvorimo svog Vilija Branta, ipak je to sofisticirana polit-tehnologija!
Dakako, jasno vam je da bi ovo udvajanje Srbije bilo privremeno, kao što je bilo i ono nemačko. Jednog će dana pasti Međusrpski Zid, pitanje je samo na koju stranu. Ako padne ka Koštunici, znaćemo da je bio u pravu; desiće se to garant jednog dana, možda i nešto pre, onog istog dana kad vrbe osvanu pretovarene prvoklasnim, sočnim grožđem i kad mrtvi fazani polete iznad naših glava. Ko ga bude čekao, načekaće se, ali zaslužni će mu Pesnik Savjetskogo Sajuza možda iznova ispevati odu da je „čekati znao kao nitko na svijetu“!
