Pravda za rakune

Ministar prosvete u Vladi Republike Srbije, istaknuti pedagoški mislilac kojem niko osim najbliže rodbine i premijera ne zna ime, pa ću se i ja sada evo poslužiti guglovanjem pre nego što napišem da se zove… Šarčević Mladen, nedavno je imao zapažen verbalni ispad o „učenicama koje se šminkaju kao rakuni“, šta god to značilo. Kakva humano-zoološka travestija: spolja rakun, iznutra gimnazijalka! Možda ih je već i nemoguće razlikovati, pa postoji opasnost – ako se nešto hitno ne učini – da naše škole budu preplavljene rakunima. A ako znamo u kojoj zemlji rakuni inače žive, jasno vam je i odakle vetar duva…

Kako god, sve je ovo nezabeleženo u analima srpske prosvete. Doduše, i ovakav je ministar nezabeležen, mada je tu bar bilo svakakvih, od legendarnog Danila Ž. Markovića (koji je, veseljak, delovao kao hodajuća reklama za srećnu i samosvesnu neprosvećenost), pa do opskurne Ljiljane Čolić koja je bila lično uvređena idejom da joj je „pradeda bio majmun“, pošto je otprilike tako suptilno shvatala Darvinovu teoriju evolucije. Pa je htela da dotičnu malo gurne u stranu, i prednost dadne originalnom naučnom doprinosu po kojem je cela vasiona, uključujući i samu ministarku, stvorena aktom samovolje jednog nepojmljivog pantokratorskog bića, za koje pouzdano znamo jedino da šest dana i noći vredno radi, a sedmog se odmara, valjda uz kombinovane prenose Premijer lige.

Ni po jada da je sve ostalo na nivou jedne bizarne izjave, ali ne: Šarčević je ubrzo proširio područje borbe, i sad već evo najavljuje opštu ofanzivu na ovdašnje đake i đakinje, koji se imaju državnom prisilom uterati u nekakve šarčevićevske norme „čednosti“ (!) u oblačenju, obuvanju, šminkanju, friziranju etc., a da ni to ne bude dovoljno, ministar najavljuje slične mere i protiv nastavnika i profesora, koji će takođe morati da se upodobe ministarskim filistarskim nazorima, ako žele da sačuvaju posao. Pretpostavljam da je Šarčević već oformio stručni tim koji će ubuduće procenjivati podobnost oblačenja i ukupnog izgleda i profesora i đaka, u čemu bi mu sigurno pomogla i strana iskustva. Da ne bude da nisam konstruktivan nego samo kritikujem, predlažem mu da svoju ekipu pošalje na usavršavanje u sunitsku Saudijsku Arabiju ili šiitski Iran, tamošnji „čuvari revolucije“, ili rijadska versko-ćudoredna policija, svakako bi ih mogli podučiti mnogo čemu korisnom. A tu je i hidžab-kreacija Maje Gojković, idealna za ove hladne dane.

Dobro, čemu uopšte sve ovo? Važno je razumeti: ne radi se o incidentu, nego o sistemu; o neizbežnom, dakle, a ne o slučajnom. Šta je u ovoj priči sistemsko? To što se savršeno uklapa u narav, u narativ, u srž „vučićevštine“. Naime, cela ideja vladavine ovog čoveka je u zatiranju i poslednjih tragova bilo čije kompetentnosti, kompetitivnosti, individualnosti; pošto ne trpiš nikog ko dobacuje makar i do neke korektne birokratske prosečnosti jer misliš da bi te već i time možda zasenio, moraš se okružiti do nesuvislosti nesposobnim klimoglavcima, anonimusima bez lika i dela, zahvalnim i srećnim što si ih uopšte izvukao iz šešira, mada si mogao isto tako da izvučeš i bilo koga drugog. Evo, zašto niko nije čuo za Šarčevića dok ga nije zaministrilo? Zato što je čovek samo bio direktor privatne škole koju je pohađao Vučićev sin, i to je jedino po čemu je značajan za srpsku prosvetu. Tako se ovde i sada postaje Neko – u politici, u medijima, u prosveti, gde god. E sad, kad si već tamo gde si, nešto valja i raditi (ili bar ispuštati neke javne zvuke), po nečemu se valja i istaći, a kako nemaš nikakvog kapaciteta za nešto ozbiljno i važno, i kako imaš nazore, mentalitet i uostalom domet „direktora škole“ (tog najstrašnijeg strašila svakog detinjstva! Radije bismo, sećate se, pristali da nas izriba drug Tito lično nego direktor škole!), onda ti nema druge nego da – u pauzama drndanja vune – zagledaš gimnazijalkama pod kapke.

Može nekome sve ovo da izgleda „beznačajno“, ali nije, nipošto nije; kao što to nije bila ni „noćna prohibicija“ i slične antiustavne zaumnosti. Sve je to deo neokonzervativne rekonkviste, i sve je to namenjeno satiranju i zatiranju ideje i prakse slobodnog i normalnog življenja. E sad, razume se da je tačno da se mnogi ljudi, bilo klinci i klinke ili odrasli, neretko oblače nakaradno i neukusno, ali šta sad s tim?! I to je prateća nuspojava življenja u permisivnom, liberalnom društvu – a nešto se ne sećam da smo se dogovorili da ubuduće živimo u nekom drugačijem društvu. Niko, dakle, nema pravo da vam u tom smislu nameće svoje nazore i praksu, ni kad ste tinejdžer, kamoli kasnije. Ponajmanje u ime „pristojnosti i dobrog ukusa“. Pa znate šta, meni je, na primer, baš odbojno kad u letnje doba dlakonogi muškarčići zavilene okolo u onim bermudama i gaćama, ali to je samo moj problem! Mene zato nikada nećete videti u mudante, ali nemam pravo da to namećem drugima. Neka provetravaju nožne malje kad toliko vole.

Represivni napad na način odevanja, šminku, frizure i ostalo je pokušaj države da uspostavi nasilje nad telom pojedinca, što će reći da se radi o jednoj vrsti silovanja: moralnog i oralnog, banalnog i analnog. Građanin ima svako pravo da se od toga brani, da ne da na sebe, samim tim i da bez pardona išiba prstiće koji za njegovim telom posegnu bez obostranog pristanka. Valjalo bi da i prstići dvaput porazmisle o tome.