Uvek prerano umorni od davanja podrške, zamerajući ono nevažno i ističući neprestano sebe i samo sebe, oni („nezavisni intelektualci“ u politici, op. T. P.) na taj način učestvuju u opštem sklopu nepravde, dajući svoj ne baš mali doprinos katastrofama koje izjedaju društvo. Kakve koristi uopšte društvo ima od takvog pojedinca koji nikad do kraja ne istera stvari, već odustaje na nekoj ranoj deonici u korist afirmacije sopstvene večne pravovernosti? Takvi se trude da uvek nađu neku novu kratkotrajnu okolnost za promociju sopstvene „konzistentnosti„, destruktivno delujući na sve dugotrajne procese (koji jedino mogu da pomognu) i nalazeći alibi u primitivnim i često sasvim lažnim ličnim karakteristikama ljudi sa kojima su do juče bili u istom stroju. Meni je to odvratno.
(Nenad Prokić, april 2011)
Ako mene pitate, gornji je pasus jedan od lucidnijih momenata u relativno skromnom spisateljskom opusu Nenada Prokića; nastao je, inače, povodom demonstrativnog izlaska Vesne Pešić iz poslaničkog kluba Liberalno demokratske partije. A mogao je, bezbeli, nastati i nekih godinu i po ranije, kada se Prokić bio zapleo u nekakvu trakavičastu raspravu „sa Peščanikom“ (u praksi je to uglavnom značilo – sa mnom, mada sam, kao i uvek i svugde, govorio isključivo u lično ime) oko složenog dijalektičkog odnosa tzv. nezavisnih intelektualaca i političkih partija, naročito onih koje bi trebalo da su im negde svetonazorno bliske. Prokić se, kao partijski čovek, ljutio na to da su takvi – recimo da će oni docnije većinom postati jezgro pokreta „belih listića“ – jeftino i zbog sitnih, narcisoidnih zakeranja olako izdali LDP kad su bili najpotrebniji, a ovi su, pak, mislili da je LDP „prodao“ njih, da je postao truo i nevaljao i tako izdao Svete Principe zarad kojih su ga ovi podržavali sve dok se ubrzo nisu umorili, što bi rekao Proka (ovde u kolumnu uzrujano utrčava Mihal Nikako Miša Ramač mašući rukama i vičući: „Stop! Ne može! On svoje tekstove ne potpisuje sa ’Proka’!“; srećom, obezbeđenje kolumne građanina M. N. M. R. nežno, ali odlučno udaljava, pa možemo da nastavimo).
Kadli, u međuvremenu, eto ti i Prokića napolju! Otišao iz LDP-a tresnuvši vratima, uz povik: zbogom, žohari! I to po receptu koji se ne razlikuje bitno od nekih prethodnih izlazaka intelektualnih vedeta (što stvarnih, što nabeđenih) iz LDP-a, ali i nekih drugih stranaka. Na koncu, po svoj ogorčenosti na pre svega Čedomira Jovanovića, Prokićev se bučni odlazak iz LDP-a ne razlikuje bitno od „procedure“ koju je sam Prokić besprekorno lucidno (i s prezirom) opisao u pretposlednjoj rečenici gornjeg citata. E, to volim u ovoj zemlji i na njenoj „javnoj sceni“: sve je negde predvidljivo, a opet ti nikada nije dosadno, jer je sve tako živopisno i melodramatski…
Svojevremeno je Prokić, u onoj prepisci sa mnom, a pre nego što je sasvim izgubio živce i prešao (u otužnom sadejstvu sa bitno nenadarenijim i tome sukladno bezobraznijim Ostojić Zoranom) na uvrede i zaumne konfabulacije, razlike među nama pokušao da opiše sažimajući pristupe javnom i političkom angažmanu Kamija i Sartra, gde bi on, Prokić, opredelivši se napokon za praktično i partijsko političko delovanje, evoluirao od Kamija ka Sartru… Pa dobro, nadam se da je tada ipak kupio povratnu kartu od Kamija, da ima gde da se vrati.
E sad, zašto je sve ovo uopšte važno? Ne zarad podsećanja na preklanjske snegove (nažalost, nisam zlopamtilo), nego otuda što (i) iz ovog „slučaja“ izbija nešto što se već prilično jasno profiliše kao zakonitost. Sklon sam da, bar ovako priručno, to nazovem princip ložnjave (s elementima „histerisanja“). Naime, jedan je nimalo zanemariv sloj naše „progresivne inteligencije“ nakon 2000. kao da ne uspeva da se sabere i razabere šta hoće od sebe i sveta nego stalno lavira između dveju emotivnih krajnosti, a ja moram skromno da priznam da su mi obe prilično nerazumljive. Koje su to krajnosti? Faza 1: učlanjivanje u neku političku partiju ili osnivanje nove, hiperentuzijastičan angažman do i preko granica ostrašćenosti, velika vera u Lidera, loše prikrivena netrpeljivost prema svakoj Sumnji, tvrdo uverenje da onaj ko neće da javno zalegne za Partiju mora da je glup ili korumpiran i već sve po redu i u tom smislu… Onda se, međutim, pre ili kasnije nešto dogodi i nastane faza 2: pompezni izlazak iz partije, gromoglasno „razočaranje“ u raskorak ideologije i prakse, nedostatak želje ili pak neuspeh da se pronađe novi istovrsni angažman, i zapadanje u neku vrstu nihilističkog amoka: s partijama i političarima kao takvim ne treba imati ama baš nikakvog posla, mlogo smo uvredjeni, sve je to bre banda, svi su oni isti, ma nisu čak ni isti nego su najgori ovi što se prave da su „naši“, sve je to fuj, ne treba čak ni glasati ni za koga, treba crtati Čiča Gliše i biti larpurtlartistički ponosan na svoju nenadjebivost, a onaj ko nedajbože misli da nijesu baš „svi isti“ i da glasati ima smisla taj mora da je glup ili korumpiran i već sve po redu i u tom smislu… Rezultat? Vidimo rezultat, i tek ćemo ga videti. I osetiti.
Ne bih voleo da se ovo doživi ni kao vajkanje ni kao samohvala (mada znam da hoće, ali ’ajde), ali ne mogu da ne razmišljam i o ovome: prvo sam se zavadio sa „partijcima“ a la Prokić, a posle sam se zavadio i s belolistićarskim „antipartijcima“, i od jednih i od drugih popivši najteže uvrede i diskvalifikacije, mada sve vreme uglavnom pričam jedno te isto, ukazujući na ogromne šupljine tih pozicija… E sad, ili sam ja neka mašala velika svađalica i prznica, ili… ili su sve to „fini ljudi, samo nikako da uhvate korena“, što bi rekao Harms. Kako god, nije bez neke da su većina (ne svi, naravno) najistaknutijih i najglasnijih „belolistićara“ bivši istaknuti partijski ljudi, što DS-ovi, što (još više) LDP-ovi. Prešli ljudi na fazu 2, šta ćeš; a ja – kao trajno besfazan – optiram za Harmsa, taj je i dalje najbolji srpski politički, da prostite, analitičar.
